Projekat, koji bi po procenama trebalo da košta oko 400 milijardi dolara kroz par decenija, stvorio bi prvi ugljenično neutralni grad
U mnogim ekološkim vizijama budućnosti mogu se naći veliki gradovi, ali koji su visokotehnološki, oslobođeni emisija ugljendioksida, samoodrživi, sa perfektno organizovanim javnim saobraćajem na električnu energiju, koji kombinuju veliko bogatstvo i ujedno i odgovornost za životnu sredinu. Za većinu čitalaca takvi gradovi deluju utopijski i praktično neostvariva zamisao, koja postoji u futurističkim crtežima i animacijama umetnika i arhitekti. Američki milijarder i vizionar Mark Lor tvrdi da to ne mora da bude samo zamisao, već i realnost, a on sam uveliko radi na tome.
Takva vizija oslikana je u Lorovom planu za futuristički grad pod nazivom „Telosa“ koji bi trebalo da bude smeštan u jednoj od izolovanih pustinja u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovaj projekat, koji bi po procenama trebalo da košta oko 400 milijardi dolara kroz par decenija, stvorio bi prvi ugljenično neutralni grad u kome bi kroz inovativnu organizaciju javnog saobraćaja sve bilo na 15 minuta puta za običnog građanina.
Na osnovu Lorove vizije, grad bi otpočeo svoj život sa 50.000 stanovnika, sa ciljem da do sredine veka naraste na čak pet miliona žitelja. Ovaj grad, sa imenom koje na starogrčkom znači „velika svrha“, bi trebalo da pokaže u praksi da je moguće stvoriti ekološki održiv urbani život, a ujedno i dokazati da upravljanje velikim gradovima se može sprovoditi na pravedniji način za običnog građanina.
Ono što se naravno uvek postavlja kao pitanje je da li je ovako nešto realno moguće ili se radi o nerealnim ambicijama ekscentričnog milijardera, što je takođe nešto što nije bilo retkost u prethodnoj dekadi. Analiza samog plana i njegove operacionalizacije svakako može biti od koristi u proceni realističnosti takve ideje da zaživi.
Kako bi Telosa trebalo da funkcioniše?
Urbani mega projekti u pustinjama u dosadašnjoj praksi bili su češća pojava u pustinjinskim petromonarhijama na Bliskom Istoku, a manje u visokorazvijenim državama Zapadne Evrope ili Severne Amerike. Ideja poput Telose zato može dosta da zaliči na saudijski projekat Neom ili različite projekte sprovedene u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Ipak, sličnosti u podizanju novih savremenih gradova u pustinji prestaju praktično u toj tački, s obzirom da ideja Telose nije ideja dinastije koja vodi određenu državu bogatu naftom i troši novac poreskih obveznika na mega projekte upitne korisnosti za celokupnu zajednicu.
U slučaju ovog američkog mega projekta, radi se prvenstveno o ideji koja dolazi od privatnog kapitala i koja bi za svrhu ovakvog poduhvata prvenstveno angažovala takođe privatni kapital, uz moguće pojedine federalne ili državne finansijske olakšice. Iz ugla sprovođenja to može biti nešto sporije, s obzirom da će investitori tražiti jasnije garancije o izvodljivosti za svoja ulaganja, ali samim tim i nešto pouzdanije od lične procene petro monarha odsečenog od realnosti.
U svom originalnom planu, Telosa bi trebalo da bude locirana u nekoj od američkih pustinja, gde trenutno postoji velika konkurencija lokacija. Prvenstveni razlog za to je veoma jeftina zemlja u ovim regionima Sjedinjenih Američkih Država, koja bi omogućila finansijski lakše sprovođenje osnivanja i planiranja celog novog grada. Takođe, osnivanje grada na nenaseljenoj zemlji u federalnom ili državnom vlasništvu bi olakšalo komplikovane pravne i birokratske procese koji bi postojali u drugim zonama za potencijalnu izgradnju. Američki građani su rezervisaniji u odnosu na veliku izgradnju u svom komšiluku i tradicionalno su dobro organizovani da je efikasno spreče.
U svojoj energetskoj operacionalizaciji, Telosa bi trebalo da se oslanja na obnovljive izvore energije, prvenstveno kroz široku primenu solarne energije i vetrogeneratora kao dopune toj proizvodnji. Po rečima idejnih tvoraca, grad bi trebalo da čak bude neto izvoznik električne energije i vode. Na drugoj strani, izgled grada bi se dominantno oslonio na ideje poznatog danskog arhitekte Bjarka Ingelsa, koji bi karakterisala široka upotreba stakla i otvorenih prostora.
Kada se radi o najinovativnijim delovima ove urbane zamisli, jedan oda važnijih elemenata je transportno rešenje. Telosa bi zabranjivala korišćenje i ulazak u grad vozila koja su na pogon fosilnih goriva, već bi se prevoz oslonio na mrežu javnog transporta u vidu transportnih jedinca bez vozača, kao i na bicikle i trotinete na električni pogon. Takozvani „sistem od 15 minuta“ bi obezbedio da se javnim prevozom može stići do svake tačke u gradu u najkasnije tom vremenskom intervalu.
U svom originalnom predstavljanju, milijarder Mark Lor govorio je o Telosi kao gradu koji bi mogao od samog početka da kombinuje različite prednosti koje poseduju neki postojeći gradovi. U tom smislu podrazumeva se efikasnost transporta jednog Tokija, kvalitet javnih usluga Stokholma i gradski život i raznolikost Njujorka u jednom novom gradu.
Da bi navedeni grad mogao da funkcioniše, idejni tvorci namenili su neobičan način upravljanja koji bi se oslanjao nad zajedničkim vlasništvom nad zemljom, gde bi postepeni rast vrednosti zemljišta kroz novu potražnju generisao i ukupno povećanje bogatstva nove zajednice. Međutim, da bi ovaj mega projekat mogao da započne svoj život u nekoj od američkih pustinja u svojoj početnoj formi od 50 000 stanovnika, potrebne su desetine milijardi američkih dolara u godišnjim budžetima. Da bi se tako nešto realizovalo, Mark Lor kao nekadašnji rukovodeći kadar Volmarta, morao bi upotrebi svoje veštine ubeđivanja u odnosu na investitore da bi prevazišao sumnje koje danas postoje oko izvodljivosti projekta.
Prepreke za uspon Telose
Kao i svi mega projekti ekscentričnih milijardera, očekivano je da javnost ima sumnje u odnosu na njihovu realističnost i društvenu svrsishodnost. Prva od takvih sumnji je svakako potencijalna lokacija ovog projekta, s obzirom da pustinjska lokacija osim jeftine zemlje kao benefita, ima i svoje očigledne minuse. Jedan je svakako infrastrukturna zahtevnost takvog poduhvata, a druga je naravno očigledan manjak vode kao i u svakoj drugoj pustinji.
Bez dovoljno vode teško je očekivati da grad elementarno funkcioniše i sa 50 000 stanovnika, a kamoli sa najavljenih 5.000.000 u 2050. ili da čak bude i neto izvoznik vode. Američke južne regione već danas karakterišu suše i nedostatak padavina, iako imaju već postojeću infrastrukturu i ne moraju da je zidaju od početka. Ukoliko se odabere lokacija sa velikim rezervama vode blizu, projekat može time da reši deo problema, ali je ceo proces distribucije i eksploatacije vode težak i naravno skup. U tom smislu ostaje misterija zašto se za lokaciju ovog hipotetičkog grada nisu odabrali neki već postojeći delovi gradova koji su u lošem stanju i koje je lakše na ovaj način prepraviti, nego podizati čitav novi grad u nenaseljenom delu Amerike.
Drugi element sumnje je svakako finansijska održivost ovog vida grada na dugi rok, kao i mogućnost njegove kontinuirane ekspanzije kroz stalno naseljavanje. Grad bi od samog osnivanja morao da generiše raznoliku populaciju zanimanja visoke produktivnosti u oblastima ekonomije koje bi bile manje vezane za lokaciju. U pitanju bi verovatno bile profesije koje se nalaze u tehnološkom sektoru, jer bi retko koji biznisi mogli biti tako lako premešteni u sred pustinje i nastavili da funkcionišu u novom malom okruženju bez barijera i poteškoća. Drugo pitanje je naravno da li bi se ljudi koji to tehnički mogli da izvedu uopšte odlučili da napuštaju urbane centre pune biznis prilika i da se sele u novi grad u sredini pustinje.
Ono što naravno daje prednost ovom gradu u odnosu na sve ostale je svakako ponuđeno rešenje efikasnog transporta, bez buke i gužvi automobila, koje je prisutno u svakom velikom gradu sa njegovim predgrađima. To naravno može delovati kao velika prednost, naročito jer bi transport u do 15 minuta štedeo ogromne sate koje prosečni Amerikanci potroše nedeljno u odnosu na dolazak ili odlazak sa posla. Ipak, da bi grad u potpunosti mogao da funkcioniše kao grad, on bi morao da ima i svoje bolnice, zdravstvene ustanove, službe tehničkog održavanja i druge usluge koje su potrebne prosečnom građaninu, što bi grad u pustinji mogao da obezbedi jedno konkurentnim platama.
Politika koju Telosa u svojoj originalnoj viziji sa vebsajta nudi je jednakost svih građana bez obzira na rod, rasu, etnicitet poreklo ili finansijski status. Međutim, na osnovu generalne slike kako je grad javnosti predstavljen, deluje da bi bilo najteže održati jednakost u sferi finansijskog statusa njegovih stanovnika. Postojeći novoizgrađeni gradovi u pustinji na Bliskom Istoku dobrim delom se danas oslanjaju na kombinaciji privlačenja bogatih iz svih delova sveta, ali i radničke imigracije koja se u katastrofalnim uslovima rada brine da navedeni mega gradovi elementarno funkcionišu.
Uprkos predloženom visokom stepenu automatizacije i implementacije visoke tehnologije u Telosi, ogroman tehnički posao svakako se mora obavljati da bi grad funkcionisao. Kao što se današnja američka ekonomija delom zasniva i da konstantom prilivu radne snage koja obavlja fizički intenzivne poslove za manje novca, teško da bi i Telosa izbegla takvu sudbinu. U tom smislu ekonomska egalitarnost bi bila manje izvodljiva u praksi.
U određenom smislu, deluje da je Telosa po svom konceptu dobrim delom i usmerena na višu srednju klasu i veoma bogate slojeve kao svoje buduće stanovnike čijim se senzibilitetima dodvorava. Ukoliko grad bude u praksi i osnovan, izvesnije bi bilo da bi se radilo o izolovanom gradu za bogate, nego o inkluzivnoj utopiji. Preciznije, ona bi izvesno bila inkluzivna po većini kriterijuma, osim u odnosu na finansijski status njegovih stanovnika.
Telosa kao izolovano bogato ostrvo?
Ono što definiše današnje velike gradove, naročito u Sjedinjenim Američkim Državama, svakako je sve teži uspešni menadžment urbanog života. Saobraćaj karakterišu stalne gužve, javne usluge nisu na nivou koji se očekuje do visine poreza, a u pojedinim gradovima primetan je i rast kriminala. U poslednjim godinama je zato i primetan trend iseljavanja više srednje klase iz Kalifornije i Njujorka u predgrađa gradova Arizone, Džordžije, Floride ili Teksasa. Osim što ovi trendovi menjaju glasačka pravila u ovim saveznim državama, ona su pokazatelj još jedne pojave. Ta pojava je nezadovoljstvo bogatijih slojeva stanovništva urbanim životom iz kog je sve teže izolovati se i u već izolovanim bogatim predgrađima velikih gradova.
Taj vid postepenog degradiranja kvaliteta gradskog života i njegovih javnih usluga budi sumnje da bi ovi gradovi u budućnosti mogli da u smislu funkcionalnosti budu sličniji urbanim centrima država Trećeg sveta, nego njihovoj ranijoj istoriji. U tom smislu retorika i vizija koju nudi milijarder Mark Lor može delovati kao alternativa u odnosu na trenutni trend degradacije života u velikom gradu i okolini. Telosa u načelu nudi i izolovanost od ostatka društva koju bogatiji slojevi stanovništva svakako cene, ali ujedno i taštinu prestižnosti života u takvom novom modernom centru, na koji takođe bogatiji slojevi nisu gadljivi.
Za prosečnog građanina van grada ona je svojom fizičkom distancom od ostalih gradova nepristupačna, u nju se ne može ni ući običnim automobilom, a izvesno bi bila i finansijski nepristupačna. Takođe, Telosa na svom sajtu nudi svojim budućim stanovnicima veoma kvalitetne javne usluge, poput vrhunskog školstva za sve stanovnike. Da bi se to ostvarilo potrebno je izvući najkvalitetniji nastavni kadar iz postojećih obrazovanih sistema i naseliti ga u ovaj grad, što bi onda izvesno ostatak društva ostavilo bez ovog kadra u obrazovnom sistemu.
Iz tog razloga, trenutna ideja ovog grada bi u svojoj realizaciji ponudila značajno svom stanovništvu na račun ostatka društva od kog bi se praktično ta zajednica izolovala.
U tom smislu, trenutna vizija Telose kao grada može imati okvirno dva realistična scenarija. Jedan scenario je propast ideje zbog manjka realističnog plana realizacije svih ovih inovativnih principa upravljanja gradom i njegove izgradnje, kao i manjka sredstava od strane investitora ili jednostavno manjka vode potrebne za snabdevanje u sredini pustinje.
Drugi scenario je prevazilaženje tehničkih prepreka i komplikovanih budžetskih poteškoća u cilju podizanja nekog vida izolovane zone za najbogatije Amerikance i ostale zainteresovane imućne građane sveta, kao vid izolacije od urbanog života koji sve više gubi kontrolu. Ukoliko potražnja za drugom navednom vizijom života bude rasla u narednim godinama, neku operacionalizaciju Telose ne bi trebalo isključiti. Da li će ona biti u formi ideje Marka Lora ili u nekom drugom stilu i od drugog autora, naravno ostaje kao pitanje za Marka Lora i umešnost njegovog tima.
Međutim, ovakav javno iznet predlog i njegovo reklamiranje predstavlja dva društvena trenda. Jedan je da dosadašnji život u gradovima nosi sa sobom gomilu problema i prepreka koje je teško adresirati, te je za pojedine i zidanje novog grada bolje rešenje od napora za reformom postojećih. Drugi društveni trend je da su koncept samoodrživosti i važnost ekologije široko priznati da i u utopijskim vizijama za najbogatije su cenjeni kao vredno dobro za koje vredi platiti i možda čak preseliti se u novi grad u sred peščane nedođije.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *