Gardijan je imao uvid procurelu kopiju „Nacrta odluke o dugoročnom finansiranju klime“. Međutim, kako navode, ostaje još mnogo pregovora pre nego što se dokument finalizuje, ali postoje dve specifične tačke koje ozbiljno zabrinjavaju nevladine organizacije, kao i opšti nedostatak stvarnih finansijskih obaveza.

Prva tačka je o finansiranju adaptacija, merama koje će pomoći u suočavanju sa sve ozbiljnijim uticajima ekstremnih vremenskih prilika. Pakt iz Glazgova koji je dogovoren na Cop26 pre godinu naveo je:

„Poziva razvijene zemlje potpisnice da barem udvostruče svoje zajedničko finansiranje klimatskih promena za prilagođavanje državama članicama u razvoju od nivoa iz 2019. do 2025.

Ali nacrt teksta za Cop27 trenutno kaže:

„Poziva razvijene zemlje članice da nastave da poboljšavaju i povećavaju finansiranje adaptacija, uključujući, po potrebi, razmatranje udvostručavanja finansiranja adaptacije“

To razvodnjavanje teksta je „izuzetno zabrinjavajuće i neprihvatljivo“, smatra Friderike Roder iz Global Citizen-a.

Druga tačka se odnosi na 100 milijardi dolara koje su bogate zemlje obećale da će isporučiti do 2020. godine, a koje i dalje nisu isporučene.

U deklaraciji G20 u Italiji u oktobru 2021. piše:

„Imamo na umu Plan isporuke finansiranja za klimu, koji pokazuje, na osnovu procena OECD-a, da se očekuje da će cilj [100 milijardi dolara] biti ispunjen najkasnije do 2023.

Datum 2023. je takođe bio u „Izveštaju o napretku plana za isporuku klimatskih finansija“ objavljenom neposredno pre početka Cop27. Ali ovaj ključni datum se ne pojavljuje u nacrtu teksta Cop27.

Početne sume su samo mesečni profit industrije fosilnih goriva. Ipak, kažu stručnjaci, dosadašnji neuspeh u pružanju obećanih sredstava toliko je narušio međunarodno poverenje da bi mogao da potkopa celi proces UN – jedini globalni forum za borbu protiv globalnog zagrijavanja.

Sve što treba da znate o klimatskom finansiranju

Osnovni razlog za fondove za gubitak i štetu je da su bogate zemlje zagađivači izazvale klimatsku krizu, ali siromašnije zemlje u razvoju, sa malim emisijama ugljenika, najviše su pogođene uticajima.

Klimatsko finansiranje ima tri svrhe: smanjenje emisija, prilagođavanje klimatskoj krizi i plaćanje gubitaka i štete. Bogate zemlje su 2015. obećale 100 milijardi dolara godišnje do 2020. za prve dve svrhe. Globalna ekonomska sumornost takođe baca senku na napore prikupljanja sredstava.

Međutim, 100 milijardi dolara je 37 dana prosečnog profita sektora nafte i gasa u poslednjih 50 godina. U kontekstu ove godine, to je oko polovine prihoda koje je Rusija dobila od izvoza fosilnih goriva otkako je izvršila invaziju na Ukrajinu.

„Nema sumnje – novac je tu. Koristi se za pogrešne stvari“, rekao je profesor Saleemul Huk, veteran policajaca i direktor Međunarodnog centra za klimatske promene i razvoj u Bangladešu.

Za gubitak i štetu, finansiranje koje se nudi ranjivim zemljama bilo je nula do nedavno. Ali branu je srušila Nicola Sturgeon, premijerka Škotske, na Cop26 u Glazgovu 2021. godine, uz obećanje od 2 miliona funti. Ove godine obavezali su se i Austrija i Novi Zeland, međutim, i dalje je reč o mizernim sumama u odnosu na načinjenu štetu.

Gubitak poverenja ima ozbiljne posledice u stvarnom svetu, kaže ekspert za klimatske finansije Kejt Levik iz istraživačkog centra E3G. Velike emisije gasova staklene bašte u budućnosti dolaziće iz velikih ekonomija u usponu, kao što su Indija, Indonezija, Brazil i Kina, osim ako ne preduzmu hrabru akciju koju podrži njihovo stanovništvo, rekla je ona. „Da bi to uradili, moraju da osećaju da imaju stvarnu podršku bogatijih zemalja i da će biti sredstava da im se pomogne.

Pozive za finansiranje gubitaka i štete više puta su odbijale SAD i druge velike ekonomije, koje se plaše odgovornosti za trilione dolara klimatske kompenzacije.

Ali ovo pitanje se više ne može izbegavati, kaže generalni sekretar UN, Antonio Gutereš. „Ovo je moralni imperativ koji se ne može zanemariti i Cop27 mora biti mesto za akciju u vezi sa gubicima i šteti“, rekao je on u oktobru. „Ovo je lakmus test broj 1 koliko vlade ozbiljno shvataju rastući klimatski danak za najugroženije zemlje.

Lorens Tubijana, ključna arhitektica Pariskog sporazuma o klimi 2015. godine, rekla je da će bez nekog pokreta na gubitku i šteti „legitimitet [procesa UN] biti doveden u pitanje“.

Na Cop26, grupa od 130 zemalja, koje predstavljaju 85% svetske populacije, zahtevala je da se uspostavi mehanizam za finansiranje gubitaka i štete, ali su SAD i EU to blokirale.