Pogled iz aviona iznad velikog broja država Evropske unije danas najčešće sadrži u svom pejzažu i čitava polja vetrogeneratora. Ove „vetrenjače koje prozivode struju“ okreću se na poljima, brdima i morskim površinama širom Evrope, ali i Amerike i Kine. Kako aktuelne tendencije govore, broj vetrogeneratora i površina koje će oni zauzimati samo će rasti širom sveta. Ovakav razvoj događaja se nije desio slučajno i ubrzanje u upotrebi ovog izvora energije je novije prirode.

Od kad je prva drvena vetrenjača snagom vetra proizvela električnu energiju u drugoj polovini 19. veka. do danas, ovaj način stvaranja potrebne električne energije nije bio naročito konkurentan. Na listi prioriteta energetskih izvora, vetrogeneratori su do ‘90. bili u potpunosti irelevantni.

Ukoliko sve države sveta budu primenjivale mere za dostizanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma, očekivani rast upotrebe vetrogeneratora biće rapidan. Ekološki konsenzus u svetu dobrim delom od ovog izvora i solarne energije očekuje da će biti glavni oslonac tranzicije ka obnovljivim izvorima energije. Ovaj izvor električne energije ima svoje prednosti i mane, kao i barijere za bržu ekspanziju. Međutim, može se reći da bez obzira na ograničenja, energija vetra dobija sve više na značaju. Zašto je to slučaj?

Brza ekspanzija upotrebe energije vetra

Upotreba vetra za potrebe proizvodnje energije nije novost, ali upotreba u svrhu efikasne proizvodnje električne energije svakako jeste. Zahvaljujući energetskoj krizi ‘70. i nepouzdanosti snabdevanja fosilnim gorivima, počela su prva ozbiljnija istraživanja upotrebe vetrogeneratora za ove svrhe. Isplativost, efikasnost i opšta upotrebljivost ovog novog-starog izuma dugo je bila poprilično ograničena. Strah od klimatske krize i upozorenja naučne zajednice dodatno su navela društvo da pronađe usmerenje u drugim izvorima od fosilnih goriva, koja su ogroman izvor štetnih emisija. U takvim okolnostima vetrogeneratori su dobili dodatnu priliku, kao i povećanju pažnju. Trenutno deluje da je ovaj „eksperiment“ uspeo.

---

---

Savremeni vetrogeneratori su danas efikasniji od primitivnih prototipova od pre par desetina godina. Danas ove vetrenjače proizvode do 20 puta više električne energije nego pre četvrt veka. Vetrogeneratori su danas viši, masivniji i imaju duže elise, te je njihova konkurentnost kao izvora sve veća. Za samo nešto više od decenije, energija vetra se sa zanemarljivih promila popela na 1/20 svetske proizvodnje električne energije, sa procenjenim daljim rapidnim rastom. Jedan od razloga za ovo, sem insistiranja ekoloških stručnjaka, su svakako tehnološke inovacije u ovoj sferi i ekonomija obima, koji su učinili upotrebu ovog izvora jeftinijim.

Prema različitim procenama na tržištu, proizvodnja struje iz ovog vida energije danas košta ¾ cene iz 2009. Ukoliko se merenja cene vrate na davne ‘80, taj skok konkurentnosti ovog izvora energije deluje još impresivnije. Početkom ‘80. cena proizvodnje po kilovat času bila je globalno na oko 0,4 dolara, dok danas u vetrovitim regionima iznosi tek jednu osminu ovog iznosa. Proizvodnja u regionima koji nisu toliko vetroviti, ili na moru, nešto su manje povoljni, ali po isplativnosti na nivou cene upotebe prosečnih fosilnih goriva.

Procena daljeg pada cena podizanja vetrogeneratora i njihove upotrebe gotovo je izvesna, što govore signali na tržištu i javne politike. Sa jedne strane, državne politike su sve više fokusirane da kroz regulacije umanje isplativost proizvodnje fosilnih goriva i obim njihove upotrebe, a sa druge strane kao oblik zelene tranzicije stvaraju regulatorne okvire za solarnu i energiju vetra. 

Tržište naspram toga jasno vidi ove signale državnih ograničenja, te su primetne povećane privatne investicije širom sveta u istraživanje i proizvodne kapacitete vetroparkova, a postepeno povlačenje iz uglja.

Gledano iz ugla cene po kilovat času ili potrebnog početnog kapitala za podzanje vetrogeneratora, ovaj izvor jeste konkurentan. Međutim, postoje ograničenja zbog kojih vetrogeneratori danas predstavljaju tek oko 5 odsto izvora globalne proizvodnje električne energije. Ti problemi možda mogu biti rešivi kroz buduće inovacije, ali danas stoje kao ipak realne prepreke.

Ograničenja ekspanzije vetrogeneratora

Vetroparkovi postaju sve isplativiji, te danas izgradnja velikog kopnenog vetroparka (6 megavata) košta između 8 miliona i 12 miliona evra i proizvodi električnu energiju za 4 do 8 evrocenti po kilovat času.  Ove brojke zvuče privlačno dok se ne stave u perspektivu druge konkurencije, koja ima komparativne prednosti u pojedinim sferama. 

Prva manjkavost je potrebna teritorija za generisanje dovoljno energije iz vetrogeneratora. Iako su vetrogeneratori sve moćniji, površine koje vetroparkovi zauzimaju nisu zanemarljive. Ovaj kontrast je najveći kada se uporedi generisanje istog obima proizvodnje električne energije sa nužnom površinom između vetrogeneratora i nuklearne energije. 

Po različitim procenama, vetroparkovi moraju da zauzmu čak preko 300 puta veću teritoriju da bi proziveli istovetnu količinu električne energije kao prosečna nuklearna elektrana. Uz to, zavisini su od vetrova, dok nuklearne elektrane električnu energiju mogu proizvoditi u kontinutietu i stabilno. Dalje inovacije će ovu razliku u potrebnoj teritoriji smanjivati, ali veće površine zemljištva će uvek biti potrebne. Sa sličnom preprekom se suočava i solarna energija, kada se poredi sa drugim izvorima. Ipak, vetrogeneratori ne zahtevaju bilo kakvo gorivo za svoj rad, dok su i elektrane na fosilne izvore i nukelarne elektrane ranjive na tržišne fluktuacije cena svojih goriva.

---

---

Ipak, teritorijalni faktor kod vetroparkova proizvodi dodatne rizike poput nezadovoljstva lokalnih zajednica zbog kvarenja izgleda krajolika i prirode, a naročito ako lokalna zajednica ne vidi direktne materijalne benefite od postojanja komercijalnih vetroparkova u svom komšiluku.

Na drugoj strani, vetrogeneratori imaju svoj životni vek, zahtevaju troškove amortizacije, a po različitim procenama zaslužni su za smrt miliona ptica svake godine, čime mogu imati štetan uticaj na ekosisteme. Određeni kritičari navode i pitanja drugih negativnih eksternalija ovog vida proizvodnje električne energije. Jedan od njih je svakako infrazvuk koji neminovno proizvode vetrogeneratori kroz svoj svakodnevni rad. U okolostima jakih vetrova taj zvuk može doći do čak 105 decibela, što je ekivalent jačine zvuka rada bagera. To naravno povećava ograničenja lokacija gde se oni mogu podizati, te u različitim regulacijama vlada postoji dozovoljna blizina, odnosno udaljenost od naseljenog mesta gde se mogu graditi.

Svakako, vetroparkovi ne mogu državama biti jedini izvor električne energije, zbog rizika potencijalnih nestabilnosti proizvodnje koji proizilaze iz prirodnih okolnosti vremenskih prilika. Različite kombinacije obnovljivih izvora energija i onih koji ne proizvode štetne emisije, mogu biti dosta izvesnija opcija. Ipak, vetrogeneratori predstavljaju jedan od bržih načina da se intenzivira proizvodnja električne energije iz obnovljivih izvora. U nemačkom slučaju danas predstavljaju prvi izvor električne energije (blizu jedne trećine), a da pre dve decenije nisu bile iole relevantan faktor. Čak i države u razvoju, poput Indije, Argentine, Kine ili Meksika, uspevaju da podižu svoje kapacitete obnovljivih izvora kroz vetrogeneratore. 

Takođe, ekološka tranzicija kroz vetrogeneratore nije nepopularna poput nekih drugih izvora. To je pojava širom sveta, te građani navedene manjakvosti još ne vide kao problem. U političkim kampanjama, energija vetra je češće predmet pozitivne propagande, a manje meta napada.

Vetrogeneratori kao (dnevno)politička tema

Ekološka transformacija se uvek mora gledati i kroz ugao dnevne politike, te bi u kalkulaciju ovakvih procena uvek trebalo ubaciti i političke faktore. Te pojave su veliki faktor rizika u Sjedinjenim Američkim Državama, dok je u drugim državama taj rizik dosta manji. Najveći rizik u SAD-u predstavlja naravno Republikanska partija, bar ova koja danas deluje na političkoj sceni. Tokom svog predsedničkog mandata, republikanski predsednik Donald Tramp u nekoliko prilika je relativizovao upravo energiju vetra.

U jednom od govora je naglasio da „ne razume vetrenjače“, da se ispod njih nalaze groblja ptica koliko su fatalne za ove životinje, da zagađuju, kao i da zbog zvuka koji emituju su kancerogene. Iako su stručnjaci osporili istinost većine ovih tvrdnji, one su dobar pokazatelj cinizma ove stranke prema zelenoj energiji. Taj cinizam, i čak otvoreno protivljenje, imaju višedecenijsku istoriju, koja proizilazi iz visokog uticaja industrije fosilnih goriva na ovu stranku. Ipak, u tako agresivnom protivljenju vetroparkovima ostaje usamljena u zapadnom svetu, a neretko i kod značajnog dela svojih birača.

Poslednja energetska kriza u Srbiji, koja je dovela do uvoza električne energije kao privremenog rešenja za “iskakanje sistema”, takođe je kao krivca imala i vetrogeneratore uz dozu cinizma. Međutim, vetrogeneratori čine ubedljivu manjinu izvora električne energije (termoelektrane čine skoro ¾) i verovatno u budućnosti mogu biti jedan od realističnijih zamena za ogromnu potrošnju uglja u Srbiji. Iz tog razloga politički diskurs usmeren protiv njih bi trebalo tumačiti isključivo u kontekstu dnevnopolitičkih nadgornjavanja u našoj zemlji, dok ih je u budućnosti teško izbeći kao jedan deo budućih zelenijih izvora energije. Trenutno nema dostupnih anketa o stavovima javnosti o ovom izvoru energije

---

---

Na drugoj strani, građani Amerike, ali i drugih država zapadnog sveta, mahom pozitivno gledaju na ovoj izvor električne energije. Sličan se sentiment može naći i u Americi, i u Nemačkoj, i u Kanadi, ali i drugim bogatim državama kada se rade ankete među građanima. Podrška za upotrebu energije vetra (ali i solarne energije) je takva u kontinutietu, te često služi kao tema za slanje pozitivnih kampanjskih poruka. U nekim slučajevima su te poruke dubinske, a u drugima tek površan vid ukazivanja na sopstvene vrline brige o okruženju.

U svojim kampanjskim spotovima političari, naročito sa levog centra, koriste kadrove impoznatnih vetroparkova u prirodi uz rečenice o odgovornom pristupu životnoj sredini. To su u poslednjim kampanjama radili i Džo Bajden i Džastim Trudo kao vid korišćenja već popularnog izvora energije za promociju svoje agende. Američke demokrate danas često kada govore o energiji vetra u prvi plan ne postavljaju samo benefite smanjenog zagađenja, već dosta konkretniju poruku o dobro plaćenim poslovima koje ovaj vid zelene tranzicije donosi. Ta poruka je namenjena deindustrijalizovanim delovima Amerike, koji su ujedno i pogodni za vetroparkove, poput „rđavog pojasa“ Srednjeg Zapada.  

Taj vid vođenja kampanja za zelenu tranziciju bi trebalo da dobije i širu primenu. Predstavljanje ekološke tranzicije kao lično žrtvovanje i činjenje dobrog dela je manje politički potentno, od predstavljanje istog tog procesa kao mogućnosti za ekspanziju novih dobro plaćenih poslova. U ovom momentu on uspešno funkcioniše za reklamiranje energije vetra i njene upotrebe u prozivodnji električne energije. 

Dodatni propagandni kvalitet je utemeljenost te tvrdnje u realnosti, jer danas blizu 1,5 miliona ljudi je zapošljeno u sektoru proizvodnje električne energije putem vetra i postoji manjak radnika sa ovim kvalifikacijama. Po procenama IRENA (International Renewable Energy Agency) taj broj ljudi bi do kraja dekade mogao da se učetvorostruči. Planiranje alternativne karijere u ovoj sferi ima perspektivu, te i u političkim kampanjama može biti efikasan i utemljen metod.

Energija vetra ima realnog potencijala

Ukoliko se sabiru sve pozitivne strane upotrebe vetrogeneratora, kao i one negativne koje su navedene, a na to doda celokupan politički i tržišni kontekst, ovaj izvor energije ima budućnost. On ima podršku naučne zajednice, tržište se adaptira u odnosu na njega kao budućnost, vlade sprovode politiku koja je podsticajna za dalju ekspanziju i popularan je među građanima širom sveta. Ipak, da bi u potpunosti bio superioran na tržištu, mora biti predmet daljih istaživanja i tehnoloških iskoraka, kao i da postigne veći stepen ekonomije obima.

Nemački primer rapidnog uvećanja upotrebe ovog izvora, kao i Danski, gde vetrogeneratori proizvode preko 40 odsto električne energije, mogu biti praktičan primer da je iskorak moguć. Norveška, koja je bogata fosilnim gorivima, uprkos ovom bliskom izvoru, gotovo 100 odsto svoje električne energije proizvodi iz energije vode i vetra. Čak i Kina kao najveći zagađivač danas predstavlja prvaka u povećavanju svojih kapaciteta vetrogeneratora, te se i najveći vetropark na svetu nalazi u ovoj državi.

Španski model kombinacije nuklearne energije (22 odsto proizvodnje električne energije) i energije vetra (20 odsto proizvodnje električne energije) može biti koristan primer za pragmatičnije ekološke politike. Ova država je po emisijama po glavi stanovnika gotovo identična Francuskoj, što je za prosek razvijenih ekonomija veoma dobro (tri puta niže od SAD-a ili Australije). Različite druge kombinacije upotrebe energije vetra sa drugim izvorima takođe postoje kao odlične opcije za države odvažne u ekološkoj tranziciji.

Generalno gledano, buduću ekološku tranziciju i ispunjavanje ciljeva iz Pariskog klimatskog sporazuma teško je zamisliti bez značajne upotrebe energije vetrogeneratora. Ona brzo dobija na značaju, a uskoro će vrlo izvesno dobiti i centralno mesto, te joj je zato potrebno usmeriti dodatnu analitičku pažnju i praćenje u ovoj dekadi.