Milena Ilić Mirković za EWB

Međutim postavlja se pitanje da li postoji politička volja za to. 

Stručnjaci su skeptični po ovom pitanju, i upozoravaju da Srbija mora da uloži ozbiljne napore kako bi svoje zakonodavstvo u oblasti zaštite životne sredine usaglasila sa evropskim, obezbedila njegovu primenu i prekinula lanac sve većeg zagađenja vazduha, vode i zemljišta, ugrožavanja vredih ekosistema i zaštićenih vrsta. 

Oni dodaju i da je  neophodan i ambiciozan energetski klimatski plan po kojem bi Srbija do 2050. u potpunosti prestala da koristi ugalj i zaustavila emisiju gasova sa efektom staklene bašte i tako išla u korak sa svetom i svojim međunarodnim obavezama. 

Srbiji će za dostizanje standarda EU iz oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena biti potrebno oko 15 milijardi evra, od čega 7,5 milijardi samo za sektor voda i sektor otpada, pokazuje računica zasnovana na Pregovaračkoj poziciji Srbije za Poglavlje 27.

Otvaranje Klastera 4

Skoro osam godina od početka pregovora o pristupanju Evropskoj uniji i nakon gotovo dve godine pauze Srbija je otvorila klaster 4 –  “Zelena agenda i održiva povezanost”, u kom se nalazi i Poglavlje 27 – zaštita životne sredine, i očekuje je dug put do usklađivanja legislative sa evropskom, kako na papiru, tako i u praksi. 

Programski direktor Regulaturnog instituta za obnovljivu energiju (RERI) Mirko Popović ocenjuje da je otvaranju Klastera 4 najverovatnije doprinelo usvajanje propisa iz oblasti energetike, a kada je pitanju Poglavlje 27, značajan pomak vidi jedino u usvajanju Zakona o klimatskim promenama.

“Srbija u oblasti zaštite životne sredine i klimatskih promena nije ispunila standarde koji bi pokazali konretan napredak. Jeste usvojen Zakon o klimatskim promenama, ali ja bih voleo da nakon godinu dana vidim efekte primene”, kaže Popović.

Neusklađenost zakona prepreka ka zaštiti životne sredine

Popović upozorava da, kada je reč o zaštiti životne sredine i klimatskim promenama, problem Srbije se ne sastoji samo u lošoj u implementaciji zakona i propisa, već i načinu na koji se zakoni usvajaju.

„Srbija jeste prenela određene propise Evropske unije, ali je tehnikom prenošenja onemogućila njihovu primenu. Srpske institucije kada prenose propise stvari posmatraju jednodimenizionalno i ne vrše horizontalnu usklađenost i koordinaciju između različitih vrsta propisa“, objašnjava naš sagovornik.

Popović dodaje i da je sam postupak procene uticaja na životnu sredinu problematičan – administracija ima loše kapacitete, kvalitet studija je loš, i na kraju, procedure za učešće javnosti su loše i gotovo redovno ih prati kršenje prava javnosti da u postupku učestvuje.

Srpska ekološka “to do” lista je dugačka. Kako i sam Popović primećujel problemi su gotovo u svakom sektoru, a za njihovo rešenje pored volje neophodni su i vreme i novac. I u jednom i u drugom Srbija manjka. 

Industrijsko zagađenje

Evropska komisija je u poslednjem Izveštaju primetila da se srpska industrija nalazi na samom početku usklađivanja sa propisima EU, kao i sa Direktivom o industrijskim emisijama.

Popović to objašnjava na primeru usklađivanja sa pomenutom Direktivom:

“EU je 2001. godine usvojila Direktivu o velikim ložištima, da bi 2010. usvojila Direktivu o industrijskim emisijama. Za tih 10 godina velika ložišta u EU su usklađena sa prvom Direktivom, da bi onda mogli da primenjuju striktnije kriterijume. Srbija još nije uspela da primeni ni Direktivu o velikim ložištima, ni Nacionalni plan za smanjenje emisija (NERP) koji je tranziciona mera, olakšavajuća okolnost za usklađivanje starih postrojenja.”

---

Izveštaj za 2020. godinu pokazuje da ni termoelekstrana Kostolac B, koja je označena kao najveći zagađivač sumpor-dioksidom na evropskom kontinentu, nije radila u skladu sa propisima. Iako TE Kostolac B još od 2017. ima ugrađen sistem za odsumporavanje, za njega još uvek nema upotrebnu dozvolu i on je tokom prošle godine radio samo oko tri meseca.

Popović podseća da su termoelektrane u vlasništvu EPS-a 2018, 2019 i 2020. godine u proseku emitovale između više od 300.000 tona sumpor-dioksida godišnje, a dozvoljeno im je oko 54.000.

Korak dalje od poštovanja međunarodnih obaveza su i izmene Zakona o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine, koje su stupile na snagu u novembru, a kojima je velikim zagađivačima rok za pribavljanje integrisanih dozvola po drugi put produžen.

Vazduh zagađuju termoelektrane i kućna ložišta

Posledica lošeg upravljanja industrijskim i termoenergetskim postrojenjima, uz lošu energetsku efikasnost u privatnim domaćinstvima, jeste loš kvalitet vazduha.

Godišnji izveštaj o stanju kvaliteta vazduha u Srbiji za 2020. godinu Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) pokazao je da je u čak 15 gradova u Srbiji u toku prošle godine vazduh bio prekomerno zagađen.

Popović navodi da se trenutno radi statistika energetskog siromaštva i, po svemu sudeći, Srbija ima preko million domaćinstava koji su u statusu energetski siromašnih.

Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole dodaje da podaci pokazuju da većina opština koje bi trebalo da imaju Planove kvaliteta vazduha, te Planove nemaju, a čest je slučaj i da se, u opštinama koje imaju Planove, kvalitet vazduha pogoršava. 

“Česta su kašnjenja donošenja Planova kvaliteta vazduha, kao što je bio slučaj u Smederevu, gde se dve godine čekalo na usvajanje Plana, iako je već bio izrađen i odobren od

strane Ministarstva zaštite životne sredine”, ističe Pantić i dodaje da  pored ovoga, Planovi kvaliteta vazduha na lokalnom nivou često ne sadrže bitne stavke, kao što su detaljni podaci o emisijama, izvorima zagađenja ili konkretnim merama. 

“Sadržaj i proces donošenja Plana kvaliteta vazduha su primer loše prakse, kada je ovakav dokument u pitanju. Sam proces donošenja ovog dokumenta je imao puno mana, kao što su nedostatak javne rasprave, nije pružena dokumentaciona osnova na osnovu koje je Plan izrađen, nije pružena analiza efekata prethodnog Plana, odluka o nepristupanju izradi strateške

procene uticaja za nacrt Plana kvaliteta vazduha doneta je suprotno zakonima republike Srbije”.

Zagađenje voda

Iako je vazduh najvidljiviji ekološki problem, on svakako nije jedini. Srbiji i dalje nedostaju ključni planski dokumenti Plan upravljanja vodama i Plan zaštite voda od zagađivanja. Takođe je potrebno potpuno usaglašavanje legislative sa evropskim zakonodavstvom, pogotovo sa Okvirnom direktivom o vodama. Potrebno je i ažuriranje nekih važnih podzakonskih akata kao što je Uredba o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vodi, kaže Goran Sekulić iz Svetskog fonda za prirodu (WWF Adria).

Najveću pretnju vodotokovima predstavljaju industrijske i komunalne otpadne vode, zbog čega je osnovna mera smanjenja zagađenja izgradnja sistema za prečišćavanje voda.

„Ne smemo zaboraviti i druge uticaje koji negativno utiču na kvalitet voda i koje moramo suzbiti: divlja gradnja u plavnim područjima, uništavanje prirodnih staništa uz vodotoke, prekomerna eksploatacija šljunka i peska i drugo“, navodi Sekulić.

Napominje da je Srbija na dnu lestvice evropskih zemalja po procentu priključenosti stanovništva na kanalizaciju i po procentu prečišćavanja otpadnih voda.

„Trenutno je oko 60 odsto stanovništva priključeno na kanalizacionu mrežu, a samo oko 15 odsto otpadnih voda ima neki oblik prečiđćavanja. Povećanje ovih parametara je ključno za unapređenje kvaliteta voda, odnosno dostizanje evropskih standarda u ovoj oblasti“, objašnjava Sekulić.

Srbija se suočava sa ozbiljnim problemima i kada je u pitanju kvalitet pijaće vode. Pokrivenost stanovništva vodovodnim sistemima u Srbiji je ispod 90 odsto, što je ispod evropskog proseka, ali je još veći problem što je ta priključenost geografski neravnomerna, pa neke oblasti u Srbiji imaju izuzetno nisku priključenost.

Upravljanje otpadom

Strategija upravljanja otpadom Republike Srbije važila je do 2019. godine, a ni dan danas nije usvojena nova. Predsednik Upravnog odbora „Inženjera za zaštitu životne sredine“ Igor Jezdimirović smatra da je zanemarivanje značaja upravljanja otpadom jedan od osnovnih razloga zašto Srbija nema novi strateški dokument u ovoj oblasti.

„Zakon o planskom sistemu predviđa da se umesto Strategije donosi program upravljanja otpadom, koji je pre mesec dana bio na javnoj raspravi i čije povlačenje iz procedure je traženo sa više strana, pre svega zbog nepoštovanja Zakona o planskom sistemu prilikom izrade samog Programa upravljanja otpadom. Po nezvaničnim informacijama koje imamo trebalo bi da se izradi novi Program upravljanja otpadom i da se ovaj koji je bio na javnoj raspravi povuče iz procedure“, navodi Jezdimirović.

Oprečni su podaci o procentu recikliranja u Srbiji, dok izveštaj EU navodi mizernu brojku – svega tri odsto za 2020. Agencija za zaštitu životne sredine u poslednjem izveštaju navodi da je stepen reciklaže komunalnog otpada u prethodnoj godini iznosio 15,7 odsto.

„Neusaglašenost između podataka iz Zavoda za statistiku i Agencije za zaštitu životne sredine najbolji su pokazatelj nebrige odgovornih za ovu oblast. Ono što je ključno da se desi u ovom polju jeste politička odluka i posvećenost da se ne živi više u otpadu, već da se uspostavi jasan sistem upravljanja otpadom baziran na regionalnom pristupu, hijerarhija upravljanja otpadom, zakonskom osnovu koji svi poštuju i snažnoj volji da se reši problem koji svakoga dana raste i to brzinom od 1 kg otpada/dnevno po stanovniku“, kaže Jezdimirović.

Smatra je pohvalno da se krenulo sa unapređenjem samog sistema upravljanja otpadom i da je u toku rešavanje problema deponije u Vinči, čiji deo je i izgradnja spalionice.

Ipak, izgradnja sanitarne deponije u Vinči samo je jedan korak ka smanjenju broja divljih i nesanitarnih smetlišta na kojima u Srbiji  u toku prošle godine završavalo tri četvrtine otpada.

Biodiverzitet

Srbija je napravila iskorak ka zaštiti biodiverziteta zabranom izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima. Milka Gvozdenović, koordinatorka ekološkog programa organizacije “Mladi istraživači Srbije” napominje da je preporuka EU i da se u zabranu gradnje, osim u zaštićenim područjima, uključe i područja ekološke mreže.

„Neophodno je da se rade procene uticaja na životnu sredinu u skladu sa zakonom, ali je potrebno i da se za područja ekološke mreže radi ocena prihvatljivosti. Na žalost, ni novim izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode, kao ni izmenama i dopunama Zakona o proceni uticaja nije dobro definisana ocena prihvatljivosti za ekološku mrežu“, kaže Gvozdenović.

Kada je u pitanju zaštita životinja, Srbija je preuzela obaveze iz više međunarodnih ugovora, poput Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa (Bernske konvencije) ili Konvencije o zaštiti migratornih vrsta divljih životinja (Bonske konvencije).

„Potrebno je decentralizovati i menjati sistem upravljanja zaštićenim područjima, jer su trenutno najveći upravljači javna preduzeća koja upravljaju šumama (Srbijašume, Vojvodinašume). Borba protiv krivolova, ilegalne seče šuma, prekomernog i nelegalnog sakupljanja biljaka su takođe prioriteti. U pogledu EU politika, ključan je dalji rad na razvoju i implementaciji evropske ekološke mreže Natura 2000“, zaključuje Gvozdenović.

Buka

Srbija je u oktobru ove godine dobila novi Zakon o zaštiti od buke u životnoj sredini, koji je u velikoj meri usklađen sa evropskim zakonodavstvom. Međutim, kako bi došlo do pune primene Zakona, koji će u potpunosti biti usklađen sa zakonodavstvom EU, neophodno je usvajanje dodatnih propisa, za koje postavljen rok od godinu dana od dana stupanja Zakona – oktobar 2022. godine.

Izvršna direktorka Centra za unapređenje životne sredine Ivana Jovčić navodi da obaveza izrade strateških karata buke u Srbiji postoji za aglomeracije (gradove koji imaju više od 100,000 stanovnika, odnosno Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, i Subotica), glavne železničke pruge, puteve i aerodrome.

„U Srbiji, za sada, jedino aglomeracija Niš ima usvojenu stratešku kartu buke koja je urađena u skladu sa EU propisima još 2019. godine, ali nema Akcioni plan zaštite od buke. Pored toga, izrađene su strateške karte buke za jedan deo železničkih pruga (25.88 km) i ove godine je započeta izrada akcionih planova. Za 843 km glavnih puteva u Srbiji izrađeni su akcioni planovi za zaštitu od buke na osnovu strateških karata još 2019. godine“, kaže Jovičić.

Klimatske promene

Srbija je prošle godine usvojila Zakon o klimatskim promena i sad je na redu sledeći korak – usvajanje ambicioznog Nacionalnog integrisanog plana za klimu i energiju (NECP).

Ovim planom bi trebalo da budu definisani i oročeni konkretni koraci Srbije u procesu usklađivanja sa Zelenom agendom za Zapadni Balkan i Pariskim sporazumom, u koje je upisan cilj Evropske unije da do 2050. godine. postigne klimatsku neutralnost.

„Prema podacima iz do sada usvojenih Nacionalnih integrisanih planova (NECP), u Evropskoj uniji će 2030. godine postojati još samo tri zemlje koje koriste ugalj – Bugarska, Poljska i Češka. Svet je već doneo odluke i u velikoj meri ih se pridržava. U Evropi je u poslednjih pet godina upotreba uglja prepolovljena, a Srbija izbegava da donese bilo kakvu odluku i gubi vreme“, kaže Mirko Popović.

„Ono što Srbiji prvo nedostaje je niz hrabrih političkih odluka koje će biti u skladu sa Zelenom agendom za Zapadni Balkan. To podrazumeva postepeno napuštanje uglja koje mora da počne što pre. Ako Srbija dočeka 2030. sa tri četvrtine uglja u energetskom miksu, biće u ozbiljnom problemu. Evropa i svet se neće vratiti na staro, napred će ići i Kina i Azija. Ko se uhvati u to kolo na vreme biće mu lakše.“, zaključuje programski direktor RERI.