Zavera protiv okeana: Slučaj “Seaspiracy”

Zavera protiv okeana: Slučaj “Seaspiracy”
Foto: Netflix

Netfliksov dokumentarac o negativnom uticaju komercijalnog ribolova izazvao je pravi potres surovim prikazom nepopravljive štete koja je naneta okeanima.

Sa druge strane, pažnju medija  privukle su optužbe nevladinih organizacija i eskperata koji su citirani u filmu da su njihove reče „izvučene iz konteksta“ i da stvari ipak nisu onakve kakvima se čine u konntroverznom filmu. 

Glavna postavka filma „Seaspiracy“ je da je industrija bezmalo istrebila okean i izrabila ga do te mere da na njegovom dnu vrlo brzo neće biti ničeg sem mulja i kamena. On suštinski govori o neshvatljivim razmerama uništavanja planete Zemlje, svirepe eksploatacije njenih resursa i, u krajnjoj instanci, potpune zablude u kojoj žive čak i oni koji minuciozno vode računa da slučajno ne pojedu tunjevinu iz konzerve koja nije sustainable

Autori su 2014. godine već nagrađeni za film „Cowspiracy“ koji je promovisao i Leonardo Dikraprio, a „Seaspiracy“ je u prvih nedelju dana prikazivanja na Netfliksu dospeo u deset najgledanijih programa na ovoj platformi. 

Možda bi kao najkoncizniji opis ovog dokumentarca poslužio tvit kolumniste Gardijana Džordža Monbiota koji ga je nazvao „briljantnim ekspozeom o najvećoj pretnji za okenae: ribolovu“. 

Film obiluje rasvetljavanjem modernih eko-koncepata koji se, kada dublje zagrebemo, suštinski svode na šarene laže namenjene ekološki osvešćenim ljudima kako bi se bolje osećali dok – nažalost, prilično neuspešno – pokušavaju da vode računa o životnoj sredini: od dokaza da definitivno nismo spasli planetu ako se odreknemo plastičnih kesa i slamčica pošto one čine svega 0,03 odsto plastičnog otpada u okeanima, do onoga da Dolphin Safe etiketa na konzervi tunjevine nikako ne znači da ona kasnije svejedno neće usmrtiti nekog delfina. 

Od „bycatch“-a koji podrazumeva sve one slučajno ulovljene vrste dok džinovske mreže po okeanskom dnu hvataju nekakve kozice i tunu i usput uništavaju podvodni biljni svet, do „krvavih škampa“, odnosno robovlasničkog sistema u ribarskoj industriji koji podrazumeva doslovno izrabljivanje momaka sa Tajlanda koji na ribarskim brodovima prinudno rade u nehumanim uslovima, „Seaspiracy“ istražuje različite dimenzije navodne „održivosti“ i prividne etike u ribarskoj industriji. 

Uprkos osporavanjima i osudama organizacija koje su citirane u filmu i koje su autora optužile za izvrtanje činjenica, postoje vrlo egzaktni podaci godinama unazad koji jasno potvrđuju da su okeani ozbiljno ugroženi. Zato je sasvim na mestu opaska jednog kapetana koji ističe da mnoge grupe za zaštitu životne sredine i okeana zapravo ne traže rešenje, već zloupotrebljavaju postojeće probleme. 

Tabrici, režiser filma koji je ujedno i narator, na kraju posećuje farmu lososa u Škotskoj na kojoj bi uzgoj i proizvodnja trebalo da se odvijaju prema regulisanim standardima, a onda se ispostavlja da je riba zaražena svakakvim bolestima, pa čak i hladimidijom. 

Malo je izgledno da će se bilo ko odreći sušija i gambora u sosu od belog vina (ili, makar, slavske ribe), uprkos dramatičnim naslovima u medijima, ali ne bi bilo sasvim netačno reći da bi onima koji su 90 minuta na ekranu gledali destrukciju vodenog sveta ipak iza poslastica od morskih plodova u ustima mogao da ostane gorak ukus. 

Na kraju krajeva, ime filma je sasvim odgovarajuće jer bi onima sklonim cinizmu „Seaspiracy“ zaista mogao da liči na neku ludačku teoriju zavere o bliskoj saradnji navodnih boraca za očuvanje okeana i onih koji ga direktno uništavaju, ali da, okeanima plivaju ostrva plastike, krivolov vrlo postoji, u okeane se vraća mrtva riba koja nije industriji i potrošačima po volji, i toliko biljnih i životinjskih vrsta je potpuno izumrlo. Da bismo to znali, nije nam čak ni potreban dokumentarac na Netfliksu. 


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Slušaj Ekologika podcast
Ekologika podcast
Share via
Copy link
Powered by Social Snap