Skandinavija, kao jedan od najbogatijih regiona sveta mereno po BDP-u per capita, narednih godina zabeležiće ekspanziju rudarstva
Ekonomski razvoj zemalja je kompleksno pitanje i često se u redukovanim interpretacijama vezuje i za promenu strukture njihovih privreda. Na osnovu ove interpretacije ekonomskog razvoja, ekonomije na samom početku svog rasta više su fokusirane na poljoprivredu ili eksploataciju prirodnih bogatstava koje poseduju. U narednoj fazi one se industrijalizuju i proizvodnja kompleksnijih dobara preuzima primat u njihovoj privredi, da bi one najrazvijenije privrede u svojoj strukturi imale najjači sektor usluga. Na osnovu ove interpretacije ova poslednja faza podrazumeva fokus na visoke tehnologije, finansije, kreativne industrije i inovacije, sa značajno većim obzirom na stanje životne sredine.
Ukoliko se posmatra istorija evropskih država u ekonomskoj sferi, mogu se primetiti ovi obrasci kao delimično tačni. Nakon stotina godina niskoprofitne agrarne ekonomije, industrijalizacija je menjala Evropu i naglo povećavala njen bruto domaći proizvod. U poslednjim decenijama, Stari kontinent doživeo je ekspanziju sektora usluga i postepenu deindustrijalizaciju na račun država u razvoju, koje su tada izlazile iz svoje agrarne faze.
Iz navedenih razloga možda može delovati čudno da će Skandinavija, kao jedan od najbogatijih regiona sveta mereno po BDP-u per capita, narednih godina zabeležiti ekspanziju rudarstva. To ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer se sličan proces dešava i u bogatoj Kanadi ili Australiji.
Ipak, specifičnost je da se u ovom trenutku u nordijskim državama nalaze i sve više otkrivaju rezerve ruda ključnih za buduću energetsku i tehnološku suverenost Evrope i celog zapadnog sveta. Iako će mnogi rudarstvo povezivati sa državama u razvoju, u narednim decenijama najrazvijenije države sveta u severnoj Evropi posvetiće značajan deo svoje privrede ovoj privrednoj grani, a od brzine toga će zavisiti bezbednost celog Zapada.
Talas desnih pro-biznis vlada u ovom regionu stvorio je i uslove da se više pažnje usmeri na ovaj deo ekonomije, kao i da brojne prethodne zabrane rudarenja budu uskoro ukinute. Ova promena možda bude sporija nego u drugim društvima, ali je pokazatelj promene raspoloženja među najbogatijim državama Zapada i važnosti koju će Skandinavija imati za evropsku zelenu tranziciju.
Zašto su prirodna bogatstva Skandinavije važna
Ukoliko neko ima dilemu da li su nordijska prirodna bogatstva ključna za Evropu i pre otkrivanja važnih nalazišta kritičnih sirovina i retkih minerala, trenutna energetska kriza dala je odgovor. Odvajanje evropskog kontinenta od ruskog gasa i nafte teško da bi bilo moguće bez ključne uloge Norveške i njene industrije prirodnog gasa i nafte, koja je brojnim državama Evropske unije postala njihov novi najveći snabdevač. Iako se radi o državi koja je najbogatija nordijska nacija, čak i u konkurenciji regiona najbogatijih evropskih država, njena uloga na tržištu fosilnih goriva je bitna.
Međutim, kada se ignorišu industrije koje stvaraju visok stepen zagađenja i od kojih se skandinavske države u praksi najbrže odvajaju, navedeni region ima još jednu važnu ulogu. Nove tehnologije i zelena tranzicija u Evropskoj uniji i na celom Zapadu u velikoj meri zavisiće od brojnih retkih minerala i kritičnih sirovina, koje manjkaju. Trenutno zapadne države su u ovoj oblasti dominantno zavisne od Kine i kada se radi o samoj sirovini, ali još više kada se radi o obradi ovih materijala. Napraviti solarni panel, bateriju za električno vozilo, vetrogenerator, ali i mikročip, stelt borbeni avion ili poljoprivredno đubrivo zavisi od ovih minerala, koje Zapad ili ne proizvodi i ne obrađuje u dovoljnoj meri.
Do 2050. EU će biti potrebno oko 60 puta više litijuma, neophodnog za e-mobilnost i 15 puta više kobalta, koji se koristi u baterijama električnih automobila. Takođe, EU bi moglo da zatreba 10 puta više retkih zemljinih minerala koji se koriste za trajne magnete u električnim vozilima, digitalnim uređajima ili vetrogeneratorima. Današnja zavisnost Evrope od ruskih foslinih goriva uz nepažnju evropskih političara sutra može postati zavisnost od Kine od ovih minerala ključnih za ekološku budućnost.
Osim što manjak nikla, kobalta, galijuma, germanijuma, litijuma, fosfata, grafita i drugih minerala predstavlja veliku prepreku za zelenu tranziciju Evrope, u pitanju je i bezbednosni rizik. Kina je do ove godine imala udeo od 98% kada se radi o snabdevanju EU retkim zemljinim mineralima, Čile je sa skoro 70% udela snabdevao evropsku automobilsku industriju litijumom, Rusija je bila glavna kada se radi o fosfatu, dok je većina kobalta dolazila iz Konga. Nepouzdani globalni lanci snabdevanja, loši odnosi sa Rusijom i ovogodišnja kineska blokada izvoza galijuma i germanijuma, koji se koriste u solarnim panelima ili kompjuterskim čipovima, podigla je važnost Skandinavije.
Države najsevernijeg dela Evrope poseduju i sve više dodatno otkrivaju ogromne rezerve ovih ruda, koje mogu biti ključne za ekonomsku suverenost zapadnih država i smanjenje zavisnosti od Kine i drugih aktera. Pojedine rezerve ovih minerala bile su poznate od ’60, jer su ove države imale dugu tradiciju rudarenja gvožđa, prilikom kog su otkrivana i druga rudna blaga. Drugi deo ovih minerala otkriven je skorije, te su i vlade u Oslu ili Stokholmu otkrile nove perspektive u ovoj oblasti.
Nova švedska desna vlada Ulfa Kristersona i ista takva konzervativna finska vlada Peterija Orpa u značajnoj meri su promenile politiku prema rudarstvu i žele da iskoriste prilike na tržištu. To se dobrim delom i uklapa u Zakon o kritičnim sirovinama koji je donela Evropska unija u martu ove godine, sa ciljem da EU učini nezavisnijim akterom kada se radi o mineralima potrebnim za buduću zelenu tranziciju i nove tehnologije. Postavlja se pitanje koje su realne perspektive intenziviranja ovog novog rudarstva u Skandinaviji?
Uspon nordijskog rudarstva
Kada je prethodni američki predsednik Donald Tramp 2018. govorio o kupovini Grenlanda od Danske inicijativa je delovala kao šala. Iako je ovaj način dobijanja teritorija bio učestala pojava u prošlosti, takva inicijativa pre pet godina delovala je kao anahronizam. Međutim, pravi razlog ove inicijative bila su prirodna bogatstva ovog regiona, u koje spadaju pojedini retki zemljini minerali kao što su: neodimijum, prazeodijum, disprozijum i terbijum, zajedno sa uranijumom i nusproizvodima cinka. Oni su nužni američkoj industriji budućnosti, a grenlandske rezerve su tek deo onoga što poseduju ostale države na samom severu Evrope. Sa otapanjem leda u ovom regionu, sve više investitora ima interesovanje za ovaj danski autonomni region i njegova blaga.
U poslednjih par godina, otkrivanje i planirano rudarenje ovih minerala i sirovina je u usponu kao tema i u Stokholmu. Švedska državna rudarska kompanija LKAB otkrila je na samom severu ove države rezerve od preko milion tona retkih zemljinih minerala, za koje tvrdi da su jedne od većih u svetu i najveće u Evropi. Njihova ekspolatacija bi u velikoj meri bila korisna za evropske industrije, ali se njihovo stavljanja u funkciju očekuje u narednih 10ak godina. Uprkos prethodnim sumnjama švedskih vlada oko rada na ovom vidu projekta, deluje da poseta švedske ministarke energetike Ebe Buš rudniku LKAB-a u Kiruni pokazuje da će se na realizaciji raditi brže.
Susedna Finska se može u bliskoj budućnosti postaviti kao važna za evropsku automobilsku industriju, jer već danas poseduje značajne kapacitete za obradu kobalta, ali je i u procesu pokretanja rudnika litijuma na svojoj teritoriji. Kompanija Sibanye Stillwater je dobila ključnu ekološku dozvolu za svoj projekat iskopavanja i prerade litijuma u mestu Keliber u Finskoj, otvarajući time put za postrojenje za snabdevanje evropskog tržišta baterija.
Podružnica australijskog rudarskog giganta kobalta Jervois Global dobila je ove godine grant od 12 miliona evra od državnog tela za razvoj poslovanja Business Finland za potencijalno proširenje svog rafiniranja kobalta u industrijskom parku Kokola (KIP) u Finskoj. Zahvaljujući ovim kapacitetima, Finska trenutno obrađuje oko 10% svetskog kobalta.
Slične tendencije primetne su i u susednoj Norveškoj, koja nije članica Evropske unije, ali je u velikoj meri vezana za evropsko tržište. Ogromne zalihe fosfata otkrivene u jugozapadnoj Norveškoj mogle bi biti dovoljno velike da snabdevaju evropsku proizvodnju električnih vozila, solarnih panela i đubriva najmanje 50 godina.
Vrednu rudu je 2018. otkrio Norge Mining, koji je u maju ove godine naveo da su pronašli 70 milijardi tona ovog materijala. Osim fosfata, norveški kapaciteti su veliki i kada se radi o drugim retkim zemljinim mineralima i kritičnim sirovinama poput bakra.
Vlada u Oslu dugo je imala dileme oko adresiranja ovog pitanja političkih i ekonomskih potencijala vrednih minerala, te je u junu ove godine donela konkretnu strategiju delovanja. Strategija ima pet glavnih oblasti koje imaju za cilj da osiguraju da norveška rudarska industrija postane zaokružena, da se novi projekti eksploatacije minerala sprovode brže, da se jasnije naglasi uticaj na klimu i da se ojačaju međunarodna partnerstva, prvenstveno sa evropskim državama i SAD-om.
Ipak politička levica u ovom regionu, a naročito zelene partije, pod budnim okom drže aktivnosti u ovoj oblasti. Zbog svojih visokih ekoloških standarda, skandinavske države imaju i visoke zahteve od rudarskih kompanija i kooperanata kada se radi o odnosu prema životnoj sredini. Države poput Švedske su u istoriji bile jedne od prvih koje su krenule da primenjuju „zeleno rudarenje“ u oblasti gvožđa i proizvodnje čelika, a koji za različite automobilske gigante proizvodi recimo kompanija HYBRID.
Sličan model očekuje se i od budućih rudarskih aktivnosti, gde će recimo norveško rudarenje fosfata koristiti izvlačenje i skladištenje ugljenika. U tom smislu, velika pažnja svetskih ekoloških aktivista trebalo bi da bude posvećena ovom regionu kada se radi o rudarstvu, odnosno njegovoj realizaciji u državama sa najvišim ekološkim standardima na svetu. Uspešnost zelenog rudarenja u ovom regionu bi izvesno bila zlatni standard industrije i za ostale u svetu.
Ukupno gledano može se reći da uspon rudarstva u ovom regionu makro trend koji se dešava u svakoj od pojedinačnih država, a koji je poguran od strane biznis sektora, ali i Brisela. Svaka godina skraćenja procedura za započinjanje rudarenja ovih retkih minerala, disproporcionalno veću prednost daje Evropi u budućim odnosima sa Kinom. Svaka godina više u procesu odobravanja i proceduralnih pitanja, jača poziciju Kine u odnosu na efikasnost zelene tranzicije Evrope.
Nordijske rude Evropa vidi kao spas
Kada jedan F-35 stelt borbeni avion poleti sa piste da bi čuvao američko, norveško, poljsko ili japansko nebo, on u sebi nosi oko 500 kilograma retkih minerala različitih vrsta. Iz ugla vojne industrije i politike, najbezbednije bi bilo da udeo kineskih retkih minerala u njima ne bude baš 480 kilograma, već da značajniji udeo imaju minerali iz savezničkih država. Manjak snabdevanja ovim mineralima iz Kine, znači i težu proizvodnju novih aviona, što smanjuje bezbednost svih zapadnih država.
Slično se može reći i za pitanje zapadne: zelene tranzicije, e-mobilnosti, proizvodnje mikročipova, pripreme poljoprivrednog đubriva ili baterija. Uz sve napore koji postoje da se ovaj vid zavisnosti od Kine smanji, hipotetički trgovinski rat ili bilo koji ozbiljniji sukob sa Pekingom doneo bi očigledne i ozbiljne reperkusije za zapadnu ekonomiju.
Takav scenario bio destruktivan po zelenu tranziciju Evrope, koja je jedan od prvaka sveta u ovoj oblasti. Unutar ovog ekološki svesnog bloka sveta, nordijske države spadaju u sam vrh ove žestoke konkurencije. Skandinavske države su u samom vrhu sveta u odnosu na upotrebu hidroenergije (Norveška i Švedska), ali i sve više u upotrebi energije vetra (Danska i Švedska). Po pitanju upotrebe vozila na električni pogon, ovaj region zauzima sam svetski vrh. Dok je udeo ovih vozila u svetu 2%, Kini 4,9% ili 3,8% u Nemačkoj, 1 od 4 vozila na norveškim ulicama je na električni pogon ili skoro svako 10. u Švedskoj. Nordijske države su i prvaci kada se radi o odnošenju prema otpadu i reciklaži.
Ipak, svi ovi rezultati i ekološki iskoraci u Evropi ili uže gledano Skandinaviji mogu da budu stavljeni na veliki test u komplikovanijim geopolitičkim okolnostima i naglom pogoršanju odnosa sa Kinom. Toga su mahom evropske, ali i skandinavske vlade svesne, te je značajna pažnja usmerena ka ovom regionu kao budućoj kičmi evropske ekološke suverenosti. Nakon početka rata u Ukrajini i sve težeg snabdevanja Evrope ključnim fosilnim gorivima iz Rusije, evropske države svoju pažnju usmeravaju ka sprečavanju produbljivanja slične zavisnosti u odnosu na Kinu u oblasti obnovljivih izvora energije.
Kako konkretna delovanja vlada i biznis sektora ukazuju, izgleda da će nordijske države još jednom baciti pojas za spasavanje svojim komšijama. Nakon što je Norveška sa svojim snabdevanjem gasom i naftom pomogla državama Evropske unije da smanje negativne posledice energetske krize i ucena Rusije, deluje da će Finska, Norveška, Švedska i Danska imati identičan zadatak u narednih 10 godina u odnosu na kineski uticaj na Evropu. To će dodatno podići stratešku važnost ovog regiona, ali i promeniti neke od stereotipa koji važe za ovaj pacifistički region.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *