Široka upotreba stakla kao posuda za skladištenje tokom istorije naglašava otpornost i funkcionalnost materijala. Staklo je korisno za sve, od čuvanja hrane do prenošenja signala koji napajaju internet. Staklo je toliko bitno za ljudski razvoj da su Ujedinjene nacije proglasile 2022. Međunarodnom godinom stakla kako bi proslavile njegov doprinos kulturnom i naučnom razvoju.

Staklo se naziva materijalom koji se može beskonačno reciklirati, a da to ne utiče na njegov kvalitet, čistoću ili trajnost. Reciklirano staklo može da se usitni, rastopiti i ponvo koristi za proizvodnju više stakla. Staklo koje se koristi za pakovanje ima visoku stopu recikliranja u poređenju sa drugim materijalima za pakovanje. Prosečna stopa reciklaže stakla u Evropi je 76%, u poređenju sa 41% za plastičnu ambalažu i 31% za drvenu ambalažu.

Kada se staklo ostavi u prirodnom okruženju, manje je verovatno da će izazvati zagađenje od plastike. Za razliku od plastike, koja se raspada na mikroplastiku koja može da iscuri u naše tlo i vodu, staklo je netoksično.

„Staklo se uglavnom pravi od silicijum dioksida, koji je prirodna supstanca“, kaže Franziska Trautman, suosnivač Glass Half Full, kompanije sa sedištem u Nju Orleansu koja reciklira staklo u pesak koji se može koristiti za obnovu obale i pomoć u slučaju katastrofa. Silicijum, takođe poznat kao silicijum dioksid, čini 59% Zemljine kore. Pošto je prirodno jedinjenje, nema brige o ispiranju ili degradaciji životne sredine.

Zbog toga se staklo često reklamira kao održivija alternativa plastici.

Pretnja po okolinu i zdravlje

Međutim, piše BBC Future, staklene boce imaju veći uticaj na životnu sredinu od plastičnih i drugih flaširanih materijala, uključujući kutije za piće i aluminijumske limenke. Iskopavanje silicijuma može prouzrokovati značajnu štetu po životnu sredinu, u rasponu od propadanja zemljišta do gubitka biodiverziteta. Kršenja osnovnih radničkih prava otkrivena su i u Shankargarhu u Indiji, najvećem dobavljaču silicijum peska za staklarsku industriju u zemlji. Neke studije su takođe pokazale da produženo izlaganje silicijum prašini može da predstavlja rizik za javno zdravlje, jer može da dovede do akutne silikoze, nepovratne, dugotrajne bolesti pluća uzrokovane udisanjem silicijumske prašine tokom dužeg vremenskog perioda. Silikoza se prvo može pojaviti kao uporan kašalj ili kratak dah i može dovesti do respiratorne insuficijencije.

Možda izgleda iznenađujuće, ali Brokova studija je pokazala da su plastične boce manje štetne po životnu sredinu od staklenih. Iako se plastika ne može beskrajno reciklirati, proizvodni proces je manje energetski intenzivan, jer postoji niža tačka topljenja plastike u poređenju sa staklom.

Sirovi materijali za staklo se tope zajedno u peći na 1500C (2732F). Istopljeno staklo se zatim uklanja iz peći, oblikuje i oblikuje. Objekti za proizvodnju stakla često dodaju deo recikliranog staklenog stakla u mešavinu sirovina. Generalno, 10% povećanje količine stakla u mešavini za topljenje stakla može smanjiti potrošnju energije za 2-3%. To je zato što zahteva nižu tačku topljenja da bi se topi staklo u poređenju sa devičanskim materijalima koji se koriste za proizvodnju stakla. Zauzvrat, ovo malo smanjuje emisiju CO2 proizvedenu tokom proizvodnje.

Reciklaža: Staklo se razgrađuje do milion godina

Ključni problem reciklaže stakla je to što se time ne iskorenjuje proces pretapanja, koji je energetski najintenzivniji deo proizvodnje stakla. Na njega otpada 75% potrošnje energije tokom proizvodnje. Iako se stakleni kontejneri mogu ponovo koristiti u proseku 12-20 puta, staklo se često tretira kao jednokratno. Staklo za jednokratnu upotrebu odloženo na deponijama može potrajati i do milion godina da se razgradi. Stope recikliranja stakla značajno variraju širom sveta. EU i Velika Britanija imaju prosečnu stopu recikliranja od 74% i 76%, dok je cifra u SAD bila 31,3% u 2018.

Jedan od razloga za lošije brojke u SAD je taj što se reciklirani materijal obično skuplja u “jedan tok”, što znači da se svi materijali mešaju zajedno. Reciklaža u jednom toku često komplikuje proces sortiranja, jer se staklo mora odvojiti od drugih reciklažnih materijala i sortirati po boji, pre nego što se ponovo otopi. Često je previše vremena, a samim tim i skupo odvajanje stakla u boji u postrojenju za reciklažu. Umesto da se pretvore u nove boce, razbijeni komadi mešanog stakla se pretvaraju u proizvode od staklenih vlakana koji se mogu koristiti za izolaciju. Stakleni otpad je najvišeg kvaliteta kada se od početka odvoji od drugih reciklažnih materijala – ovo je poznato kao višestruka reciklaža.

Boja stakla utiče na to koliko čist treba da bude potok. Dok zeleno staklo može da koristi 95% recikliranog stakla; belo ili bezbojno staklo, takođe poznato kao „flint staklo“, ima više specifikacije kvaliteta i dozvoljava samo do 60% recikliranog stakla jer svaka kontaminacija utiče na kvalitet.

Reciklirano staklo mora da se pretopi dva puta, jednom u staklo, a zatim ponovo u novi proizvod – zbog čega reciklirano staklo može biti samo delimično manje energetski intenzivno od čistog stakla.

Nema sumnje da staklo i dalje igra važnu ulogu u mnogim industrijama. Njegova izdržljivost i netoksična svojstva čine ga idealnim za hranu i materijale koji zahtevaju očuvanje. Međutim, pretpostavka da je staklo održivo samo zato što se može beskonačno reciklirati je pogrešno protumačena. Uzimajući u obzir ceo životni ciklus, proizvodnja stakla može biti podjednako štetna za životnu sredinu kao i plastika.

Sledeći put kada budete želeli da odbacite staklenu bocu, možda prvo razmislite o njenoj ponovnoj upotrebi. Staklo je otporan, dugotrajan materijal koji nije napravljen da bi se bacio nakon što se koristi samo jednom.