Nakon analize globalnog lanca snabdevanja plastikom istraživači su otkrili da je uticaj plastike na klimu i zdravlje veći nego što se mislilo.

Plastika je korisna, jeftina i izuzetno popularna. Globalna potražnja se učetvorostručila u poslednjih četrdeset godina i očekuje se da će nastaviti da raste, sa odgovarajućim negativnim posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi. Javnost je generalno svesna štete po životnu sredinu koju plastika izaziva na kraju svog životnog ciklusa.

Istraživanje globalnog uticaja plastike na životnu sredinu se u velikoj meri fokusira na fazu odlaganja. Malo je studija o proizvodnji plastike, koja takođe utiče na klimu i kvalitet vazduha.

Procena globalnog otiska plastike

„Do sada je uprošćena pretpostavka bila da je za proizvodnju plastike potrebna otprilike ista količina fosilnog goriva koliko je sadržano u plastici – pre svega u nafti“, kaže Livija Kabernard, doktorant na Institutu za nauku tehnologija i politika (ISTP) na ETH Cirihu. Problem je, međutim, u tome što je relativni značaj proizvodnje u odnosu na odlaganje značajno potcenjen.

Kabernard je deo tima istraživača koji predvode Stephan Pfister, viši naučnik na ISTP, i Stefani Helveg, ETH profesor dizajna ekoloških sistema na Institutu za inženjerstvo zaštite životne sredine. Kroz mukotrpan detektivski rad, tim je analizirao uticaj globalnog lanca snabdevanja plastikom na klimu i zdravlje tokom perioda od 20 godina.

U studiji koja je nedavno objavljena u Nature Sustainability, istraživači pokazuju da se globalni ugljenični otisak plastike udvostručio od 1995. godine, dostigavši 2 milijarde tona ekvivalenta CO2 u 2015. Ovo predstavlja 4,5 odsto globalnih emisija gasova staklene bašte, što je više nego što se ranije mislilo. Tokom istog perioda, globalni zdravstveni otisak plastike usled zagađenja vazduha finim česticama porastao je za 70 procenata.

Plastika od proizvodnje do deponije

Za svoju studiju, tim je pratio emisije gasova staklene bašte nastale tokom životnog ciklusa plastike – od ekstrakcije fosilnih resursa, do prerade u klase proizvoda i upotrebe, do kraja životnog veka, uključujući recikliranje, spaljivanje i deponovanje.

Istraživači identifikuju rastuću proizvodnju plastike u novoindustrijalizovanim zemljama baziranim na uglju kao što su Kina, Indija, Indonezija i Južna Afrika kao glavni uzrok rastućeg otiska plastike. Energija i procesna toplota za proizvodnju plastike u ovim zemljama potiče prvenstveno od sagorevanja uglja. Mala količina uglja se takođe koristi kao sirovina za plastiku.

„Ugljični otisak kineskog transportnog sektora, indonezijske elektronske industrije i indijske građevinske industrije vezan za plastiku povećao se više od 50 puta od 1995. godine“, objašnjava Kabernard. Na globalnom nivou, emisije zasnovane na ugljeniku u proizvodnji plastike su se učetvorostručile od 1995. godine i sada čine skoro polovinu globalnog ugljeničnog otiska plastike.

Kada se ugalj sagoreva, proizvodi izuzetno fine čestice koje se akumuliraju u vazduhu. Takve čestice su veoma štetne po zdravlje i mogu izazvati astmu, bronhitis i kardiovaskularne bolesti. Kako se sve više uglja koristi za procesnu toplotu, električnu energiju i kao sirovina u proizvodnji plastike, sve su veće i negativne posledice po zdravlje.

Potcenjena proizvodnja plastike

ETH istraživači su sada dokazali da se za proizvodnju plastike sagoreva duplo više fosilne energije nego što je sadržana kao sirovina u plastici.

Ovo utiče na procenu posledica po životnu sredinu. „Čak i u najgorem scenariju u kojem se sva plastika spaljuje, njihova proizvodnja čini lavovski deo ukupne emisije gasova staklene bašte i čestica“, kaže Kabernard. Ukupna faza proizvodnje plastike je odgovorna za ogromnu većinu (96 odsto ) ugljeničnog otiska plastike.

Uvidi zahvaljujući novoj metodologiji

Ranije je postojala samo jedna publikacija koja je ispitivala globalni ugljenični otisak proizvodnje plastike. „Ovo je, međutim, potcenilo emisije gasova staklene bašte, jer nije uzelo u obzir sve veću zavisnost od uglja zbog prepuštanja proizvodnih procesa zemljama baziranim na uglju“, objašnjava Kabernard.

Istraživači su za svoje istraživanje koristili novu metodu koju je Kabernard prethodno razvila u svojoj doktorskoj tezi pod nadzorom Pfistera i Helvega. Ovaj pristup uključuje multi-regionalnu input-output analizu koja može precizno da mapira globalne lance snabdevanja od proizvodnje do potrošnje u različitim industrijama, zemljama i regionima.