Velike šume i tresetišta Rusije, Kanade i SAD su od vitalnog značaja, otkrili su istraživači, kao i tropske šume u Amazoniji, Kongu i jugoistočnoj Aziji. Na listi su i tresetišta u Velikoj Britaniji, močvare mangrova i šume eukaliptusa u Australiji.

Naučnici su imenovali 139 milijardi tona (139 Gt) ugljenika u drveću, biljkama i zemljištu kao „nenadoknadive“, što znači da prirodna regeneracija ne može da nadoknadi njihov gubitak do 2050. godine. Ovo je datum koji su naučnici odredili kao krajnji za ukidanje globalne emisije ugljenika da bi se izbegli najgori uticaji globalnog zagrevanja. Samo u poslednjoj deceniji, poljoprivreda, seča i šumski požari izazvali su oslobađanje najmanje 4Gt ugljenika, rekli su istraživači.

Smanjenje sagorevanja fosilnih goriva ključno je za okončanje klimatske krize, ali je i okončanje uništavanja šuma jednako vaćno. Svetske sile, uključujući Brazil, Kinu i SAD, složile su se da to urade do 2030. na klimatskom samitu Cop26, iako slično obećanje dato 2014. nije ispunjeno.

Zemljin nenadoknadivi ugljenik je visoko koncentrisan, pokazali su istraživači. Polovina se nalazi na samo 3,3% površine zemlje, što čini fokusirane projekte očuvanja veoma efikasnim. Samo polovina nenadoknadivog ugljenika trenutno je u zaštićenim područjima.

Autohtoni narodi su najbolji zaštitnici zemlje, ali samo trećina nepovratnog ugljenika je uskladištena na njihovim priznatim teritorijama. Nenadoknadiva skladišta ugljenika snažno se preklapaju sa oblastima bogatim divljih životinja, tako da bi njihova zaštita takođe rešila i masovno izumiranje divljih životinja.

Gde se nalaze oblasti nenadoknadivog ugljenika

Istraživanje, objavljeno u časopisu Nature Sustainability, pokazalo je da se 57% nenadoknadivog ugljenika nalazi u drveću i biljkama, a 43% u zemljištu, posebno u tresetu.

Tropske šume i tresetišta Amazona su najveće skladište nenadoknadivog ugljenika. Nedavno je objavljeno da emituju više ugljenika nego što apsorbuju. Borealna tresetišta i šume istočne Kanade i zapadnog Sibira, kao i prašumska ostrva jugoistočne Azije, sledeća su po veličini. Kišne šume umerenog pojasa severozapada Severne Amerike, mangrove i plimne močvare širom sveta, kao i basen Konga takođe skladište velike količine nenadoknadivog ugljenika.

Rusija je domaćin najvećeg skladišta nenadoknadivog ugljenika – 23% – i bila je pogođena šumskim požarima poslednjih godina. Brazil je drugi, gde je vlada Žaira Bolsonara dozvolila nekontrolisano krčenje Amazona. Kanada je treća, a SAD peta: zajedno ove dve zemlje imaju 14% nenadoknadivog ugljenika u svetu, ali su takođe izgubile šume zbog šumskih požara, štetočina i seče. Močvare južne Floride su još jedno važno skladište nenadoknadivog ugljenika.

Australija je dom za 2,5% nenadoknadivog ugljenika u svetu, u svojim obalnim mangrovama i morskoj travi, kao i šumama na jugoistoku i jugozapadu, koje su pogođene velikim požarima 2019-20. U Velikoj Britaniji, tresetišta pokrivaju 2 miliona hektara i milenijumima čuvaju 230 miliona tona nepovratnog ugljenika, ali većina je u lošem stanju.

Kako smo došli do podataka

Naučnici su izračunali količinu i lokaciju nenadoknadivog ugljenika tako što su prvo identifikovali ona područja u kojima direktna ljudska aktivnost može oštetiti prirodne ekosisteme. Ovo uključuje šume i tresetne močvare, ali isključuje oblasti permafrosta i komercijalne plantaže drveća.

Zatim su naučnici procenili ukupnu količinu ugljenika uskladištenog u drveću, biljkama i zemljištu u obuhvaćenim oblastima. Konačno, procenili su koliko bi ugljenika moglo da se povrati prirodnom regeneracijom tokom 30 godina ako se unište šume ili močvare.

Razlika između ukupnog ugljenika i ugljenika koji se može povratiti dala je količinu nenadoknadivog ugljenika. Gubitak ovog nenadoknadivog ugljenika bi uništio dve trećine šanse da globalno zagrevanje planete ostane ispod 1,5C.

Tresetišta i mangrove su žarišta nenadoknadivog ugljenika, zbog njihove velike gustine ugljenika i dugog vremena oporavka koji može trajati i više vekova.. Tropske šume su manje zadržavaju ugljenik i relativno brzo rastu, ali ostaju kritične zbog veoma velikih površina koje pokrivaju.

Naučnici su naveli da zaštita nepovratnog ugljenika mora uključivati jačanje prava autohtonih naroda, kao i okončanje politika koje omogućavaju uništavanje zaštićenih područja.