Kada se analizira statistika o trgovinskoj razmeni Srbije i spoljnotrgovinskim partnerima, jedna država se može veoma lako izdvojiti na samom vrhu. Nemačka predstavlja najvećeg trgovinskog partnera naše zemlje, a ta uloga je naročito izražena kada se radi o izvozu naše privrede. S obzirom da je tržište ove najmnogoljudnije članice Evropske unije najbitnije za domaće izvoznike, svaka nova regulacija i zakon u ovoj državi imaju uticaja i na poslovanje dela kompanija u Srbiji. 

Ekološki zeleni talas nije zaobišao ni Nemačku, a prvi rezultati ovih novih društvenih i političkih tendencija vidljivi su u novom zakonodavstvu koje donosi Bundestag i koje počinje da važi od ove godine.

Jedna od oblasti gde postoji šansa za sve više regulacija i ograničenja, čak i za kompanije van Nemačke, a koje posluju sa ovim velikim tržištem, su ekološka pitanja. Jedan od prvih važnijih zakona koji mogu imati posledice i na Srbiju je novi Zakon o odgovornosti u lancu snabdevanja koji se odnosi na radna prava, ali i na nekoliko važnih ekoloških pitanja i rizika. Kao najveća ekonomija Evropske unije i Evrozone, ova država može biti i tek najava da će u ne tako dalekoj budućnosti ovaj vid regulacija prerasti na nivo cele Unije. Postavlja se pitanje o čemu se u ovom zakonu zapravo i radi i kako on može uticati na privredu u Srbiji koja je u značajnoj meri vezana za ovu veliku ekonomiju.

U sferi radnog prava želja Nemačke je da spreči u svojim lancima snabdevanja upotrebu dečijeg rada, prinudnog rada ili različitih oblika nasilja i diskriminacije zaposlenih, kao i prakse koje su neodgovorne prema životnoj sredini u Nemačkoj i državama koje učestvuju u nemačkim lancima snabdevanja, koje su prethodno navedene. Po originalnoj studiji Evropske komisije i vlade ove države utvrđeno je da tek manje od jedne petine nemačkih kompanija nadgleda i prati svoje inostrane podružnice i dobavljače u ovim oblastima, te to dovodi do različitih oblika štete i reputacionog rizika. Da ova ograničenja ne bi ostala mrtvo slovo na papiru, zakonodavac je predvideo i kazne u iznosu do osam miliona evra za privredne subjekte koji prave prekršaje ove vrste ili u iznosu od 2 odsto vrednosti globalnog obrta kompanije (za kompanije sa većim obrtom od 400 miliona evra).

Srpske kompanije će morati da se prilagode

Kada se radi o Srbiji i drugim državama koje imaju relevantan broj kompanija u nemačkim lancima snabdevanja, nivo regulacija je nešto niži. Jedna od kritika u odnosu na ovaj zakon je što je manje sistematičan kada se radi o nadgledanju i merenju rizika kod indirektnih dobavljača u drugim državama. S obzirom da je ove godine zakonom obuhvaćeno tek nešto iznad 500 preduzeća iz najmnogoljudnije članice Evropske unije, isključivo srpske podružnice i kompanije koje sarađuju sa njima bi u prvoj fazi morale da se posvete određenim modifikacijama u svom radu. Firme u Srbiji koje spadaju u ovu kategoriju bi morale da uspostave takozvani menadžment rizika u odnosu na zaštitu ljudskih prava i ekološka pitanja da bi u potpunosti bile usklađene sa novim zakonom.

Radi postizanja ovog novopostavljenog cilja, kako bi se što lakše prilagodile zahtevima navedenih stranih dobavljača, Privredna komora Srbije u saradnji sa Nemačkom međunarodnom saradnjom (GIZ) pokrenula je ove godine, „help desk“ (Responsible Business Hub) za savete kompanijama. U pitanju je rad na stvaranju mreže strateških partnera i konsultanata, a PKS će u narednom periodu organizovati i niz seminara događaja i konsultacija usmerenih na podizanje svesti i podsticanje dijaloga između zainteresovanih strana o spomenutom nemačkom zakonu u lancu snabdevanja.

Važnost ovih novih regulacija i sposobnost prilagođavanja kompanija na njih predstavljaće samo uvod u buduće regulacije, koje neće biti samo ograničene na Nemačku. Evropska unija priprema direktivu koja će pitanje odgovornosti u lancima snabdevanja regulisati na nivou cele Unije i koja bi onda imala dodatne implikacije na domaću privredu. Kao ekonomija, Srbija u proseku oko dve trećine izvoza orijentiše ka tržištu Evropske unije, a buduća prohodnost robe u ovom smeru imaće kao potencijalnu barijeru neispunjavanje ekoloških standarda. 

U tom smislu, novi aktuelni nemački zakon o dobavljačima bi bilo potrebno posmatrati i iz ugla prvih priprema domaće ekonomije za buduće zahteve visokorazvijenih tržišta u odnosu na standarde životne sredine. Dok se trenutni zakon više proceduralno odnosi na dobavljače i podružnice u stranim državama, budući zakoni ili evropske regulacije i direktive mogu biti značajno strožije i sveobuhvatnije u ovoj oblasti. U tom smislu, zelena tranzicija u Srbiji biće dobrim delom komplementaran proces sa evropskom zelenom tranzicijom, uključujući i zelenu tranziciju u njenoj ekonomski najmoćnijoj državi, gde je proces uveliko u toku.

Praćenje budućeg nemačkog zakonodavstva u oblasti životne sredine biće od ključnog značaja za prepoznavanje budućih trendova u evropskoj privredi, a koji svakako mogu imati implikacije i na privredu Srbije i njen potencijal za izvoz.