Kažu da su rekordne prosečne emisije ugljen-dioksida u poslednje tri godine ključni faktor zbog kog bi prag mogli da pređemo do 2029, a ne do sredine 2030. kako je ranije projektovano.

Oni takođe ukazuju na to da bolje razumeju kako sagorevanje fosilnih goriva utiče na atmosferu.

Posle godinu dana vrućine bez presedana, sa najtoplijim mesecom na svetu zabeleženim u julu, očekuje se da će temperature za 2023. u celini biti blizu 1,5C iznad predindustrijskog nivoa, pre nego što je svet prvi put počeo da intenzivno koristi ugalj, naftu i gas oko 1850.

Iako bi ovo moglo biti jednokratno, naučnici su zabrinuti da će uskoro svet emitovati dovoljno gasova staklene bašte da bi se temperature održavale na ovom nivou mnogo duže.

Cifra od 1,5C je ključna komponenta obećanja političkih lidera kada su potpisali Pariski klimatski sporazum 2015. godine.

Obavezali su se da zadrže porast globalnih temperatura “dosta ispod” 2C i ulažu sve napore da to povećanje zadrže ispod 1,5C u ovom veku.

Cifra od 1,5C se smatra posebno važnom za države u razvoju i male ostrvske nacije, koje se plaše da bi prelazak ovog nivoa zagrevanja doveo do porasta okeana koji bi mogao da proguta njihove domove.

Da bi utvrdili koliko vremena će svetu trebati da dostigne ovu ključnu cifru, naučnici su izračunali „budžet“ koliko ugljenika još može da se emituje pre nego što se ovaj važan prag pređe.

Ranije ove godine Međuvladin panel za klimatske promene, ključno savetodavno telo UN, predvideo je da bi svet mogao da emituje samo još 500 milijardi tona ugljenika i da ima 50% šanse da zadrži zagrevanje ispod cifre od 1,5C.

Kako je trenutni godišnji nivo emisija oko 40 milijardi tona, IPCC je predvideo da će taj prag biti trajno pređen sredinom naredne decenije.

Ali ova nova analiza sugeriše da će to biti mnogo ranije od toga.

Istraživači su razmotrili činjenicu da je IPCC uključio podatke samo do 2020. godine, pa su prilagodili budžet naniže kako bi uzeli u obzir ugljenik koji je korišćen u poslednje tri godine.

Takođe su preispitali ulogu drugih, ne-ugljeničnih faktora koji utiču na zagrevanje.

Jedna od najkritičnijih su čestice čađave zvane aerosoli, koje uglavnom nastaju sagorevanjem fosilnih goriva.

Oni u velikoj meri doprinose zagađenju vazduha, ali imaju neočekivanu korist za klimu jer pomažu u hlađenju atmosfere reflektujući sunčevu svetlost nazad u svemir.

Novi istraživački rad otkriva da ovi aerosoli u stvari imaju daleko veći efekat hlađenja nego što se ranije mislilo.

Ali kako svet nastoji da očisti prljav vazduh u gradovima i da koristi manje fosilnih goriva koja najviše zagađuju, broj aerosola u atmosferi opada – što znači da temperature rastu brže nego što se ranije mislilo.

Istraživači kažu da ovo novo razumevanje uloge aerosola uklanja 100 milijardi tona iz preostalog budžeta od 1,5C. U kombinaciji sa dodatnim ugljenikom i nekim drugim malim prilagođavanjima, ovo smanjuje ukupan preostali budžet na 250 milijardi tona.

„Prozor za izbegavanje zagrevanja od 1,5C se smanjuje, jer nastavljamo da emitujemo i zbog našeg poboljšanog razumevanja atmosferske fizike“, rekao je glavni autor dr Robin Lamboll sa Imperijal koledža u Londonu.

„Sada procenjujemo da možemo da priuštimo samo oslobađanje trenutnih emisija u vrednosti od oko šest godina pre nego što ćemo verovatno premašiti ovu ključnu referentnu tačku Pariskog sporazuma.