Uprkos tehnološkom napretku i većoj svesti javnosti, emisije gasova staklene bašte nastavile su da rastu, a prosečna globalna temperatura porasla je za gotovo pola stepena u odnosu na 2015. godinu. Naučnici upozoravaju da će, ako se trenutni trendovi nastave, prag od 1,5 °C biti premašen već početkom naredne decenije.

Povezano: Šta je Pariski sporazum: Zašto je 1.5°C važan prag?

Dekada sporih rezultata

Podaci pokazuju da su ukupne emisije ugljen-dioksida i metana danas više nego što su bile u trenutku potpisivanja sporazuma. Kina i Indija beleže rast od 15, odnosno 26 procenata, dok su razvijene zemlje u proseku smanjile emisije za oko 7 procenata. Smanjenje, međutim, nije dovoljno da nadoknadi rast u ostatku sveta.

Istovremeno, globalna ekonomija i dalje je visoko zavisna od fosilnih goriva: proizvodnja energije iz uglja, nafte i gasa čini više od 80 odsto ukupne potrošnje, dok ulaganja u infrastrukturu obnovljivih izvora, iako u porastu, ne prate potrebnu dinamiku energetske tranzicije.

Napredak koji ne menja bilans

Poslednjih godina zabeležen je snažan rast obnovljivih izvora energije. Vetar i solar sada čine oko dve trećine novih kapaciteta električne energije na globalnom nivou, dok su troškovi njihove proizvodnje smanjeni više od 80 odsto u odnosu na 2010. godinu. Električna vozila su od nišne tehnologije postala tržišni standard – njihov broj porastao je sa pola miliona u 2015. na oko 17 miliona.

Ipak, globalni efekat tih promena ostaje ograničen. Prema aktuelnim projekcijama, svet se i dalje kreće ka prosečnom porastu temperature od oko 2,8 °C do kraja veka. Drugim rečima, napredak postoji, ali ne menja ukupnu računicu.

Između ambicije i implementacije

„Deset godina kasnije, imamo jasne mehanizme, ali ne i rezultate“, ocenjuje Johan Rockström iz Potsdam instituta za istraživanje klimatskih uticaja. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija António Guterres uoči COP30 upozorio je da je cilj od 1,5 stepeni „još uvek dostižan, ali ne i siguran“.

U osnovi problema nalazi se jaz između političkih deklaracija i konkretnih mera. Mnoge zemlje i dalje subvencionišu proizvodnju i potrošnju fosilnih goriva, dok je sistem finansijske podrške zemljama u razvoju, koje su najranjivije na klimatske promene, ostao fragmentaran i spor.

Nova decenija, stari izazovi

Pariski sporazum ostaje ključni okvir globalne klimatske politike, ali njegova efikasnost zavisi od spremnosti država da pređu iz faze planiranja u fazu primene. Iako se međunarodna saradnja proširila, ključni ciljevi – smanjenje emisija gasova staklene bašte, prilagođavanje i finansiranje – i dalje se ostvaruju neujednačeno.

Kako konstatuje Christiana Figueres, jedna od autorki sporazuma: „Put kojim idemo i dalje vodi ka stabilnijoj klimi, ali tempom koji nije dovoljan.“