Čak i kada bi se recikliralo 50% više plastike, problem zagađenja bi i dalje postojao, izjavila je ove nedelje francuska ministarka.
U Busanu, Južna Koreja, zemlje pokušavaju da dogovore istorijski sporazum za smanjenje zagađenja plastikom.
Pregovori ulaze u završnu fazu pre nego što sporazum postane pravno obavezujući, dve godine nakon što je doneta odluka da se rešava ovaj problem.
Međutim, još uvek postoje mnoge prepreke u vezi s najboljim načinima za rešavanje problema zagađenja plastikom, što usporava postizanje dogovora. Jedan od najspornijih aspekata je pitanje da li bi trebalo ograničiti količinu plastike koju kompanije mogu da proizvode.
Reciklaža plastike: Gde su razlike
S jedne strane su zemlje i grupe, uključujući EU, koje smatraju da bi smanjenje proizvodnje plastike trebalo da bude ključni deo ambicioznog sporazuma.
S druge strane su zemlje i kompanije koje proizvode naftu i plastiku, a koje veruju da problem zagađenja počinje sa otpadom. Zemlje poput Saudijske Arabije, Irana i Rusije tvrde da upravljanje otpadom treba da bude rešenje i protive se ograničenju proizvodnje plastike.
Na prvi pogled, ovo izgleda kao razuman pristup. Zar poboljšanje napora za reciklažu plastike ne bi pomoglo u rešavanju problema zagađenja?
Iako je većina plastike teoretski moguće reciklirati, samo mali procenat se zaista reciklira zbog složenosti procesa. Različite vrste plastike, poput polivinil hlorida (PVC), polipropilena (PP) i polietilena (PE), ne mogu se reciklirati zajedno. Njihovo razdvajanje je dugotrajan i skup proces. Predmeti napravljeni od više materijala često se ne mogu razdvojiti. Većina plastike može se reciklirati samo jedan ili dva puta pre nego što se degradira.
Prema podacima Programa za životnu sredinu Ujedinjenih nacija (UNEP), manje od 10% od 400 miliona tona plastike proizvedene svake godine se reciklira.
Plastična industrija podržava alternativne metode poput hemijske reciklaže, ali malo je dokaza da to može da se primeni u obimu potrebnom za održivo rešenje.
„U svetu gde stručnjaci predviđaju trostruko povećanje proizvodnje plastike do 2050. godine, povećanje sakupljanja i reciklaže čak za 50% ne bi uopšte rešilo problem zagađenja,“ izjavila je francuska ministarka za energetsku tranziciju, Anjes Panje-Runaše, za francuske medije ove nedelje.
Da li bi ograničenje proizvodnje plastike imalo efekta?
Potreba za ograničenjem proizvodnje plastike takođe je podržana istraživanjima. Studija objavljena u časopisu Science neposredno pre početka pregovora u Busanu pokazala je da se proizvodnja mora smanjiti kako bi se rešio globalni problem zagađenja plastikom.
Studija predviđa da će količina nepravilno upravljanog otpada – onog koji nije spaljen, recikliran ili završen na deponijama već dospeva u životnu sredinu – dostići 121 milion tona do 2050. godine bez ograničenja proizvodnje.
Ukoliko se nastavi sa dosadašnjim pristupom, svet bi od 2010. do 2050. godine proizveo dovoljno otpada da pokrije Menhetn gomilom plastike deset puta višom od Empajer Stejt Bildinga.
Istraživači su predložili četiri ključne mere za rešavanje problema: zahtev da novi proizvodi budu napravljeni od najmanje 40% recikliranog materijala, investiranje 50 milijardi dolara u proširenje infrastrukture za upravljanje otpadom, uvođenje takse na plastičnu ambalažu i ograničenje nove proizvodnje na nivo iz 2020. godine.
Iako svaka od ovih mera igra određenu ulogu u rešavanju problema, istraživači ističu da bi bez ograničenja proizvodnje ostale mere morale biti izuzetno ambiciozne kako bi uspele. Nijedna mera nije „čarobno rešenje.“
Nije reč samo o plastici koja dospeva u životnu sredinu. Tokom svog životnog ciklusa, plastika proizvedena širom sveta uzrokuje gotovo tri puta više emisija gasova sa efektom staklene bašte od avijacije. Oko 90% tih emisija dolazi iz procesa ekstrakcije fosilnih goriva i njihove prerade u plastiku.
Studija je otkrila da će, bez ograničenja stvaranja nove plastike, emisije iz plastičnog sistema porasti za 37% do 2050. godine. To je ekvivalentno skoro 9.000 elektrana na prirodni gas koje rade jednu godinu.
Šta bi ograničenje proizvodnje moglo da postigne?
Više od 50 zemalja i EU potpisali su inicijativu „Most ka Busanu“ kojom izražavaju želju da se problem reši kroz mere koje obuhvataju ceo životni ciklus plastike, uključujući održivu proizvodnju.
Nevladine organizacije poput Grinpisa, Svetskog fonda za prirodu i inicijative Break Free From Plastic predale su peticiju sa tri miliona potpisa zvaničnicima vlada neposredno pre početka pregovora, tražeći da se „drastično smanji“ proizvodnja plastike.
Ako bi proizvodnja bila ograničena na nivo iz 2020. godine – kada je pandemija COVID-19 dovela do enormne proizvodnje plastike – nepravilno upravljani otpad bi do 2050. godine pao sa 121 miliona tona na 72 miliona tona.
Spori napredak izaziva strah od slabog sporazuma
Na sredini pregovora u sredu, napredak ka postizanju kompromisa bio je spor.
Kolumbija, EU, Fidži, Irak, Norveška i Švajcarska izrazili su razočaranje zbog, kako su nazvali, „taktika odugovlačenja“ pojedinih zemalja. Iran, Rusija i Saudijska Arabija ponovile su svoje zahteve za donošenje odluke konsenzusom.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *