Trenutni energetski problemi u Evropi, izazvani dobrim delom ratom u Ukrajini i njegovim političkim posledicama, bacili su senku na ekološka pitanja. Iako se klimatske promene sigurno neće pauzirati zbog vanrednih političkih okolnosti u Evropi, deluje da se baš to dogodilo u medijima. Ugalj, kao energent koji je kroz istoriju doprineo sa najviše štetnih emisija, pre sukoba u Ukrajini imao je sve lošiju perspektivu. Brojne vlade su najavile da će ga izbaciti iz upotrebe do 2030. na svojoj teritoriji, a u mnogim državama našao se u poziciji sve manje profitabilnosti. Danas je priča o uglju i njegovom izbacivanju iz upotrebe na marginama.

Naravno, sukob u Ukrajini očekivano je promenio prioritete, te izbacivanje uglja iz upotrebe nailazi na mnogo niže mesto. Promena se može očekivati najverovatnije u sferi odakle ugalj dolazi, a ne da li će se do 2030. upotrebljavati. Verovatno će na evropskom tržištu biti sve manje ruskog, a sve više kolumbijskog ili uglja iz neke treće države.  Već danas vidljive su ove tendencije. Međutim, očekivati da će u novim okolnostima brojne evropske države brzo izbaciti ovaj energent koji proizvodi ogromno zagađenje i zdravstvene probleme za ljude kroz svoje spaljivanje, sada je manje realistično.

Ipak, jedna država je tokom prošle godine napravila veliko iznenađenje i skoro deceniju pre roka izbacila je iz upotrebe ovaj energent. Radi se o Portugalu, koji je kao tek četvrta država po redu unutar Evropske unije izbacio iz upotrebe ugalj u proizvodnji električne energije. Nakon veoma bogatih država članica Belgije, Švedske i Austrije, i ova nacija se pridružila malom klubu unutar Evropske unije i sveta. Ovaj potez ne bi trebalo da bude iznenađenje, jer se u Lisabonu ekologija ozbiljno shvata već tri decenije i radi se samo o kontinuitetu odvažnih iskoraka ove države na dugom putu zelene tranzicije. Od ovog puta mnoge države bi mogle da nauče, pa i Srbija.

Portugal i ekološki iskoraci

Najčešće pravilo u sferi odnosa ekonomskog razvoja i ekologije je oslikano kroz takozvanu „Kuznjecovu krivu“. Države pre industrijalizacije su mahom siromašne poljoprivredne i ne zagađuju previše, zatim koristeći jeftine energente i industrijalizaciju ekonomski napreduju i sve više zagađaju. Na kraju, kada dostignu visok nivo ekonomskog razvoja i pređu na uslužnu ekonomiju i visoke tehnologije, redukuju svoje zagađenje i deo bogatstva usmerevaju ka zaštiti svoj prirodnog okruženja.

Kroz istoriju, ovo pravilo je često važilo i danas je vidljivo u različitim regionima sveta. Naravno, postoje izuzeci, a Portugal je jedan od njih. Dok recimo Australija predstavlja jednu od najbogatijih država sveta, prozivodi disproporcionalno visok nivo štetnih emisija i ugrožava na taj način svetsku klimu, Portugal predstavlja suprotni primer. 

Ova država po bogatstvu ne nalazi se u evropskom vrhu. Ukoliko se pogleda njeno bogatstvo po glavi stanovnika (BDP per capita), Portugal je danas siromašniji od bivših socijalističkih država poput Češke Republike ili Litvanije, a tek malo bogatiji od Slovačke ili Grčke. Što se tiče indeksa inovacija i primene visokih tehnologija, Portugal poboljšava svoje mesto u svetu, ali ne spada u države u vrhu tabele. U pitanju je država koja i danas više prima novca iz evropskih fondova, nego što u njih prilaže, kao i država koja se po bogatstvu po glavi stanovnika nalazi negde na oko 2/3 bogatstva po glavi stanovnika Evropske unije.

Ipak, Portugal je u isto vreme država koja će svoje ciljeve ekološke transformacije za 2030. moguće postići pre roka, koja je ugalj izbacila iz upotrebe skoro deceniju pre roka i koja je od 2005. do danas smanjila štetne emisije po glavi stanovnika za čak više od 1/3. U 2022. Portugal će proizvesti manje CO2 nego 1989, a za preko trećine manje nego na vrhuncu početkom 2010-ih godina. Na ovaj način, u ne tako dalekoj budućnosti ova država članica Evropske unije će postati ugljenično neutralna pre mnogih bogatijih država članica Evropske unije, kao najbogatijeg i tehnološki najrazvijenijeg regiona celog sveta.

Kako je Portugal uspeo u ekološkoj politici?

Lisabon je 2008. i 2009. dočekao sa velikim problemima kao posledicom svetske finansijske krize i krize Evrozone. Ekonomija ove mediteranske države oporavljala se postepeno od 2014. do danas, ali još nije dostigla nivo pre svetskog šoka. Uprkos ovoj objektivnoj prepreci, vlade u Portugalu nisu odustajale od zacrtanih ekoloških ciljeva i u prethodnih deset godina ova država je postigla značajne rezultate. Ekološki plan ove države bazirao se na projekciji da će se 2030. čak 80% električne energije proizvoditi iz obnovljivih izvora energije, da će ugalj biti izbačen iz upotrebe takođe do 2030. i da će kao i sve ostale države do 2050. i Portugal postati ugljenično neutralan. 

Na prvi pogled ovo nisu bili laki zadaci, jer je početkom 2010-ih oko polovine električne energije u ovoj državi bilo proizvedeno iz uglja. Praktično do 2019. taj udeo se održao na veoma visokih 40%, sa ozbiljnim negativnim zdravstvenim efektima po stanovništvo, jer su portugalske termoelektrane na ugalj bile poznate i van zemlje kao veoma veliki zagađivači. Iako porugalske termoelektrane po svojoj štetnosti nisu nikada dostigle negativni imidž onih u Poljskoj ili Nemačkoj, jesu predstavljale značajan problem. Zavisnost u proizvodnji električne energije od ovog energenta svakako je predstavljala jednu od velikih barijera. 

Međutim, energetska slika Portugala danas dosta je „zelenija“ i u 2022. struktura energetskih izvora izgleda u potpunosti drugačije. Ova država danas u svom energetskom miksu ima 0% udela uglja, oko 2/3 udela koji čine različiti obnovljivi izvori energije i oko 30% koje čini prirodni gas (mahom alžirskog porekla). Uz nastavak ovakvih tendencija, državni plan da do 2030. čak 80% električne energije dolazi iz obnovljih izvora energije više je nego realističan. 

U trenutnoj strukturi proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora važno mesto zauzimaju hidroelektrane, koje imaju i najdužu tradiciju primene u ovoj državi. Zahvaljujući vodi, Portugal danas proizvede čak trećinu svoje električne energije. Kroz prethodnu dekadu, ogroman udeo zauzela je i energija vetra, iako nivo investiranja u ovaj izvor opada u poslednjim godinama. Uprkos tom navedenom opadanju, tokom 2021. čak više od jedne četvrtine struje dolazilo je kroz energiju vetrogeneratora. Na sve to, biomasa i solarna energija dodavale su po nekoliko procenata na ukupan energetski miks. Ovakva struktura prozivodnje električne energije kao zamena za ugalj logično je dovela do drastičnog pada štetnih emisija koje ova država proizvodi.

Od početka svetske ekonomske krize do danas, Portugal je isključivo uvećavao kapacitete obnovljivih izvora energija u svojoj državi, a da ne uvek idealna ekonomska situacija nije bila nikakva prepreka. Razloga za to je nekoliko.

Koraci do zelene transformacije i izazovi

Od 1990-ih u Portugalu se pitanje klimatskih promena ozbiljno proučava i analiziraju se efekti koji se hipotetički mogu odnositi i na ovu državu. S obzirom da se radi o primorskoj državi sa disproporcionlno dugačkom obalom, nije iznenađenje to što bi efekti globalnog zagrevanja po ovu državu i njeno prirodno okruženje bili devastirajući. Ovu opasnost različite vlade u Lisabonu ozbiljno su shvatile u prethodnim decenijama, koje su obeležile raspidan rast štetnih emisija u svetu. 

Takva realna opasnost se može uzeti kao jedan od razloga dosta odlučnijih reakcija ove države u odnosu na evropski prosek, naročito ako se Portugal uporedi sa ostalim ekonomski srodnim državama na kontinentu. Ovoj politici doprinela je takođe i lokalna politička scena koja je značajno više levičarska nego što je bio prosek u Evropi u prethodnih 10ak godina. U prethodnih skoro 20 godina, najčešće je vlast činila Socijalistička partija Portugala sa svojim partnerima, sa vrlo odlučnim mandatima u prethodnoj deceniji. Levičarske snage u vlasti bile su garant da će ekološki aktivisti i stručnjaci imati više uticaja na javnu politiku i to se u delovanju vlade jasno videlo. Ograničenja i regulacije za zagađivače bile su prilično vidljive i efikasne u prethodnih deset godina.

Osim ovih objektivnij ekoloških i političkih faktora, Portugal je i država koja je kroz decenije bila poprilično zavisna od uvoza različitih energenata. Ekonomija ove države je zbog toga stalno plaćala visoku cenu energetske zavisnosti u odnosu na druge države i zelena transformacija iz tog razloga predstavljala je bezbedan način i da se omogući veća otpornost u odnosu na spoljne šokove i nepouzdane snabdevače. I dan danas, ova država u potpunosti zavisi od uvoza gasa za proizvodnju električne energije, kao i uvoza nafte koja se za transport u značajnim količnima troši na teritoriji ove države. Šira primena obnovljivih izvora energije je iz tog razloga sve vreme bila najbolji garant za viši stepen energetske samostalnosti portugalske ekonomije.

Iako su portugalske vlade, a naročito one levičarske, napravile važne iskorake u ekološkoj sferi u prethodnim godinama, posao je daleko od završenog. Vlade u Lisabonu će izvesno dosta lakše u potpunosti dekarbonizovati proizvodnju električne energije od ostalih sfera gde zagađenje postoji. Iako je Portugal jedna od najboljih 10 država članica Evropske unije po upotrebi solarne energije, ova energija je što se primene tiče ipak tek u začetku. Primena električnih vozila i njihova upotreba je u vidnom porastu od 2017, ali je i takođe tek u početnim koracima, dok uvozna nafta proizvodni nezanemarljive štetne emisije i dan danas.

Međutim, aktuelne vladine politike i regulacije napravile su dobar osnov da Portugal bude značajno ispred po rasporedu koji je vlada sama sebi zadala. Štetne emisije ove države po glavi stanovnika će uskoro biti niže od kanadskih skoro četiri puta,. Dok Nemaćka okleva oko izbacivanja uglja okvirno blizu 2030, Portugal kao skoro duplo siromašniji po glavi stanovnika već je navedeno ovo sproveo u delo 2022. Kada do 2030. ova država skoro 80% električne energije bude proizvodila iz obnovljivih izvora, ostale sfere kojima su potrebne refome biće mnogo značajnije za napadanje. Prvenstveno transport i zagađenje koje dolazi iz ove sfere.

Portugalske lekcije za Evropu i Srbiju

Primer Portugala je dobar pokazatelj da za odgovornu politiku prema životnoj sredini bogatstvo ne mora uvek biti preduslov. Najvažniji preduslov je jasan dugoročni plan, kojeg će se u manjoj ili većoj meri pridržavati vlade koja god partija da preuzme vlast. Portugalski cilj se bazirao na želji da se smanji doprinos klimatskim promenama koje mogu imati štetni efekat po ovu državu, da se smanji zavisnost privrede od uvoznih energenata i omogući zdravija životna sredina. Ovaj cilj ispunjenava se kroz jasan plan reformi prvenstveno u proizvodnji električne energije i kog su se dobrim delom pridržavale različite vlade. 

U državi koja uvozi gotovo sav svoj ugalj, prirodni gas i naftu, ovo je bio i ekonomski prioritet, ali to ne bi trebalo da zabuni i države koje imaju svoju prozivodnju fosilnih goriva. Pokazatelj da je Portugal uspeo da sprovede, ono što nisu mnogo bogatije i tehnološki naprednije države, nije pitanje samo nužnosti, već i političke volje. Značajno bogatije privrede koje takođe zavise od uvezenih energenata, poput Južne Koreje, nisu rešile ovaj problem. Danas Južna Koreja prozivede oko tri puta više emisija CO2 od Portugala, a u ogromnom procentu zavisi od fosilnih goriva koja uvozi iz različitih delova sveta. Glavna razlika između ove dve države ili Portugala i sličnih država sa manjim uspesima je jasna i konzistentna ekološka politika.

Da su se ostale evropske države oslonile na sličnu politiku danas bi imale značajno viši stepen nezavisnosti od spoljnih partnera. U slučaju rata u Ukrajini, zavisnost evropskih država bi bila značajno niža i izbegla bi se komplikovana politika uvođenja sankcija Rusiji sa jedne strane i paralelne kupovine energenata od iste države. Danas su iste države prinuđene da u nekoliko meseci menjaju svoju energetsku politiku i planove, koja bi se u normalnim političkim okolnostima menjala u roku od jedne decenije.

Na drugoj strani, Srbija kao država ekonomski po bogatstvu po glavi stanovnika na oko polovine proseka Portugala, ima takođe prostora za lekcije. Iako trenutno nema luksuz da efikasnije izbacuje ugalj od kog predominantno zavisi u prozivodnji električne energije, mora postojati jasan ekološki plan za budućnost i politički konsenzus da se on sprovede. Ukoliko do toga ne dođe, Srbija će značajno više zavisiti od fosilnog goriva koje proizvodi veliko zagađenje i šteti ljudskom zdravlju, kada ga druge države budu uveliko izbacile ili njegovu upotrebu redukovale. Portugalski primer može biti koristan kao način da se postepeno smanjuje zavisnost od uglja i država se osloni na održivije i čistije izvore energije i u Srbiji. U srpskom slučaju bi taj proces bio teži, ali nije neizvodljiv.