U različitim epohama ljudske istorije u mejnstrimu društvenih nauka javljao se takozvani „maltuzijanski“ sentiment. Maltuzijanizam je ekonomska i demografska teorija koju je razvio engleski ekonomista Tomas Robert Maltus krajem 18. i početkom 19. veka. Iako većini ljudi deluje kao prilično nepoznata, ona je više puta imala veliki uticaj na politiku i velikom broju ljudi deluje kao logična.  Osnovna ideja teorije jeste da populacija raste eksponencijalno, dok resursi, poput hrane, rastu aritmetički. Po ovoj teoriji to dovodi do neravnoteže, jer populacija u jednom trenutku premaši kapacitete resursa, što izaziva siromaštvo, glad i druge društvene probleme. U savremenom i sve popularnijem „degrowth“ pokretu koji se zalaže za prestanak privrednog rasta i smanjenje potrošnje resursa, ova teorija čini aksiom. Taj aksiom je da su resursi ograničeni i da je samim tim neograničen rast nemoguć.

Međutim, kada god se ova teorija javljala kao dominantna u mejnstrimu društvenih nauka i najavljivala apokaliptične teorije o budućnosti ljudske rase, ona je često bila negirana u realnosti. Jedan od najupečatljivijih praktičnih primera osporavanja maltuzijanizma dogodio se sredinom 20. veka, u periodu posle Drugog svetskog rata, kada su mnogi stručnjaci upozoravali na neminovnu globalnu glad usled brzog rasta svetske populacije. Među najpoznatijim maltuzijancima tog vremena bili su Pol Erih, autor knjige Populaciona bomba, i članovi Rimskog kluba, koji su tvrdili da planeta ne može da izdrži sve veći broj ljudi. U tom društvenom kontekstu, Norman Borloug je kao buldožer srušio ovu teoriju i proizveo globalnu „Zelenu revoluciju“ kroz razvoj visokoprinosnih i otpornih sorti žitarica, poput pšenice i pirinča, i uveo modernizovane poljoprivredne prakse. To je omogućilo drastičan rast proizvodnje hrane širom sveta i veću efikasnost celog sektora. Njegov rad u Meksiku, Indiji i Pakistanu ne samo da je sprečio masovne gladi, već je pokazao da tehnološke inovacije mogu prevazići ograničenja resursa, čime je u praksi negirao apokaliptične predikcije tadašnjih maltuzijanaca.

Modernizacija poljoprivrede donela je velike promene ne samo ekonomskim odnosima, već kvalitetu života stotina miliona ljudi. Norman Borloug doneo je ogromne promene, iako za većinu sveta ostaje prilično nepoznata ličnost i u svoje vreme osporavana. Ovaj sukob između teorijskih predikcija jednog vremena i realnih ishoda postavlja ključna pitanja o prirodi ljudske kreativnosti, tehnološkog napretka i sposobnosti društava da prevaziđu ograničenja koja deluju nepremostivo. Iz tog razloga analiza ove teorije i njenih praktičnih osporavanja važna je i za procenjivanje dinamike borbe protiv klimatskih promena i budućeg odgovornog korišćenja prirodnih resursa.

Maltuzijanske teorije – prednosti i mane

Spomenute teorije, koje je prvi formulisao Tomas Robert Maltus, doživele su vrhunac popularnosti tokom različitih istorijskih perioda, posebno u trenucima ekonomskih i demografskih kriza. Kao što je spomenuto, osnovna ideja ovih teorija je da ekonomski napredak ima svoju cenu i svoja ograničenja, te da sa rastom standarda i očekivanja ljudi, kao i sa rastom svetske populacije generalno, svet može da pogodi apokalipsa zbog nestanka elementarnih resursa. Tokom 19. veka, ove ideje bile su osnova za politike koje su često ograničavale pomoć siromašnima pod pretpostavkom da će populacija uvek premašivati kapacitet dostupnih resursa. U savremenom kontekstu, teorije poput onih promovisanih od strane Rimskog kluba u njihovom izveštaju „Granice rasta“ iz 1972. koristile su slične premise da upozore na iscrpljivanje resursa i ekološku degradaciju. Ovi narativi često su uticali na društvene promene, uključujući razvoj pokreta za planiranje porodice i fokusiranje na održiv razvoj širom sveta.

You may also like

Kako da izbegnete bacanje hrane za vreme praznika

Pozitivni uticaji maltuzijanskih ideja ogledao se u podizanju svesti o ograničenjima resursa i potrebi za odgovornim upravljanjem. Na primer, inicijative poput zelenih revolucija u 20. veku bile su delimično podstaknute strahom od globalne gladi, što je dovelo do velikih inovacija u poljoprivredi. Takođe, političke mere za kontrolu populacije, poput onih u Kini, bile su inspirisane zabrinutošću za resurse, doprinoseći smanjenju siromaštva i povećanju prosečnog životnog standarda. Statistike pokazuju da su zemlje sa snažnim programima planiranja porodice, poput Tajlanda, uspele da poboljšaju BDP po glavi stanovnika za 300% između 1960. i 1990. godine.

S druge strane, ove teorije su često imale negativne posledice zbog svoje determinističke prirode i potencijala za opravdavanje neetičnih politika. Programi poput kineske politike jednog deteta rezultirali su ozbiljnim demografskim dizbalansima, uključujući rapidno starenje populacije i neravnotežu između polova. Međutim, najveća mana ovih teorija uvek je bilo projektovanje budućih potreba na osnovu sadašnjih obrazaca potrošnje i korišćenja resursa. Ove teorije često nisu uzimale u obzir efikasniju upotrebu postojećih resursa, jer logično nisu mogle da predvide koje će tehnologije tek biti izmišljene i koliko će se brzo širiti. Takođe, značajan deo otkrića novih rezervi različitih resursa je kroz vreme menjao percepciju koliko ih na Zemlji zapravo ima i napredak u tehnologiji je nekada nedostupne resurse učinio dostupnim za eksploataciju.

Iako je populacija sveta kroz vreme konstantno rasla to nije dovodilo do rasta udela gladnih. Od 1960. do danas, broj stanovnika u svetu je porastao sa oko 3 milijarde na više od 8 milijardi ljudi, što predstavlja rast od preko 166%. Uprkos ovom dramatičnom porastu, učestalost neuhranjenosti u globalnoj populaciji opala je sa 33% u 1970. godini na ispod 9% u 2023. godini, prema podacima FAO-a. Količina hrane dostupna po osobi takođe se povećala sa prosečno 2300 kalorija dnevno ‘60. na preko 2800 kalorija dnevno danas. Jedan od najzaslužnijih ljudi za ovu transformaciju je upravo spomenuti Norman Borloug koji je poboljšao efikasnost svetske poljoprivrede i doprineo drastičnom padu udela gladnih u mnogoljudnijim i siromašnim zemljama.

Zelena revolucija Normana Borlouga

Norman Borloug, poznat kao “otac Zelene revolucije,” bio je agronom čiji je rad drastično promenio globalnu poljoprivredu i sprečio masovnu glad sredinom 20. veka. Njegovo putovanje počelo je ‘40. u Meksiku, gde je radio na razvoju visokoprinosnih i otpornijih sorti pšenice. Ove sorte, zajedno s unapređenim tehnikama navodnjavanja i upotrebom đubriva, omogućile su značajno povećanje prinosa. Njegovi uspesi u Meksiku postavili su temelje za širenje ovih tehnologija u druge delove sveta koji su se suočavali s nestašicom hrane.

Norman Borloug postigao je revolucionarne rezultate zahvaljujući kombinaciji genetičkih istraživanja, praktičnih eksperimenata i integracije modernih tehnika uzgoja. Fokusirao se na razvijanje visokoprinosnih sorti pšenice koje su bile otporne na bolesti poput žitne rđe (Puccinia graminis), koristeći selektivnu hibridizaciju kako bi povećao otpornost biljaka. Njegova najpoznatija inovacija bila je “polu-patuljasta” sorta pšenice, koja je imala skraćene stabljike, omogućavajući biljci da podnese teže klasje bez lomljenja. Ovo je, uz primenu veštačkih đubriva i optimizovanih metoda navodnjavanja, značajno povećalo prinose. Borlaug je takođe usavršio višesezonski uzgoj, poznat kao shuttle breeding, što je omogućilo uzgajanje dve generacije biljaka godišnje u različitim klimatskim zonama Meksika, ubrzavajući time proces genetičkog poboljšanja. Njegova metoda nije samo povećala produktivnost, već je osigurala da biljke budu prilagođene različitim agro-ekološkim uslovima širom sveta.

Naime, razvojem visokoprinosnih sorti pšenice koje su mogle da daju prinose veće i do 200% u poređenju sa tradicionalnim sortama i tehnikama uzgoja desila se trajna promena svetskog tržišta hrane. Korišćenjem njegovih inovacija, proizvodnja pšenice u Meksiku porasla je sa 1,3 miliona tona iz 1950. godine na više od 6 miliona tona 1970. godine, pretvarajući ovu zemlju od uvoznika hrane u izvoznika prehrambenih proizvoda. Najveći uticaj njegovih inovacija bio je vidljiv u Indiji i Pakistanu tokom ‘60, gde je glad bila ozbiljna pretnja za opstanak obe države. Zahvaljujući Borlougovim visokoprinosnim sortama pšenice i modernizovanim tehnikama uzgoja, proizvodnja pšenice u Indiji porasla je sa 10 miliona tona 1965. na preko 20 miliona tona do 1970. godina, što je neverovatno povećanje od 100% u samo pet godina. Na sličan način Pakistan je zabeležio rast proizvodnje sa 8 miliona tona 1965. na više od 17 miliona tona do početka ‘70. Ove promene značajno su smanjile stopu neuhranjenosti u regiji i stabilizovale prehrambene zalihe u dve veoma siromašne države u tom periodu.

Borlougova „Zelena revolucija“ pokazala je kako nauka i tehnologija mogu prevazići demografske i resursne izazove. Zahvaljujući njegovom radu, globalna proizvodnja hrane povećala se za oko 50% između ‘60. i ‘80, dok je učestalost neuhranjenosti u zemljama u razvoju opala sa 37% na ispod 20% u istom periodu. Njegovi napori se ne mere samo u tonama proizvedene hrane već i u životima koje je spasao, jer se procenjuje da je njegov rad pomogao da se iz gladi izvuče više od milijardu ljudi širom sveta. Ovaj izvanredan doprinos doneo mu je Nobelovu nagradu za mir 1970. godine, što je retkost za naučnike iz sfere agronomije. U praktičnom smislu bi se možda i maltuzijanska predviđanja o gladi ostvarila da su tehnike uzgoja ostale iste. Međutim, kao i sva predviđanja ona nisu mogle da predvide Normana Borlouga i iznenadnu promenu koje su njegove inovacije donele, jer je teško zamisliti tehnologiju koja još nije poznata. To je jedan od razloga zašto futuristički crteži iz ranijih epoha nikada nisu dobro predviđali kako će izgledati budući svet i kako će ljudi u budućnosti živeti.

Kritike i Borlougovo nasleđe

Borlougova revolucija, iako neverovatna i zapažena, nije prošla bez kritika, posebno u pogledu njenih ekoloških i socijalnih posledica. Jedna od najvećih zamerki bila je intenzivna upotreba hemikalija poput veštačkih đubriva, pesticida i herbicida, a koje su bile ključne za visoke prinose. Na primer, upotreba azotnih đubriva globalno se povećala za 800% između 1960. i 2000. godine, što je dovelo do zagađenja podzemnih voda u mnogim poljoprivrednim regijama. Ove hemikalije su izazvale degradaciju zemljišta i eutrofikaciju vodenih ekosistema, gde povećana količina hranljivih materija u rekama i jezerima doprinosi cvetanju algi i uništavanju ekosistema. Procenjuje se da je u Indiji preko 60% podzemnih voda u poljoprivrednim regionima kontaminirano nitratima.

Drugi aspekt kritike odnosio se na socijalne posledice njegove metode. Fokusiranje na monokulture pšenice i pirinča učinilo je poljoprivredne sisteme zavisnim od nekoliko ključnih useva, povećavajući rizik od propasti usled iznenadnih novih štetočina ili klimatskih promena. U Indiji, oko 20% malih farmera nije moglo priuštiti seme i hemikalije potrebne za Borlaugove metode, što ih je ostavilo u nepovoljnom položaju. Kao rezultat, mnogi su se zadužili, a procenjuje se da je više od 10 miliona poljoprivrednih porodica tokom ‘70 doživelo ekonomske gubitke ili migriralo u potrazi za boljim prilikama. Ove razlike povećale su jaz između bogatijih i siromašnijih farmera, što je u nekim regionima dovelo do socijalnih tenzija.

Zelena revolucija je takođe kritikovana zbog homogenizacije ishrane. Usled fokusa na pšenicu i pirinač, globalna proizvodnja tih kultura povećana je za preko 150% između 1960. i 1990. godine, ali je to potisnulo nutritivno bogate kulture, poput mahunarki. Ovo je rezultiralo padom konzumacije važnih mikronutrijenata, što je izazvalo tzv. „skrivenu glad“. Na primer, u Indiji je procenat populacije sa nedostatkom gvožđa porastao sa 30% ‘60. na skoro 40% krajem ‘80, uprkos većim ukupnim kalorijskim zalihama.

I na kraju, koncept održivosti često je doveden u pitanje. Iako je Borlougov rad povećao globalnu proizvodnju hrane za preko 50% između 1960. i 1980. godine, zavisnost od fosilnih goriva za proizvodnju đubriva i mehanizaciju poljoprivrede povećala je emisije gasova sa efektom staklene bašte. Procenjuje se da poljoprivreda danas doprinosi sa oko 25% globalnih emisija CO2, što se delom pripisuje praksama intenzivne poljoprivrede razvijenim tokom Zelene revolucije. 

Iako su negativni efekti Borlougove Zelene revolucije danas često naglašeni, ona je neporecivo demonstrirala kako tehnologija može rešiti ogromne globalne probleme i optimizovati resurse na način koji nikada ranije nije viđen. Borloug je pokazao da se inovacijama u agronomiji mogu povećati prinosi i najsiromašnijih regija, i to bez značajnog proširenja obradivih površina, a da se smanji broj gladnih u svetu u kolosalnom obimu. Druge približno efikasne metode nisu pronađene i u tom smislu je važno porediti njegov rad sa dostupnim alternativama, a to je u njegovo vreme bila masovna glad. Današnji svet ima dosta više standarde kada se radi o održivosti, te se čekaju nove inovacije koje će poljoprivredne prakse učiniti manje štetnim po okruženje, a podjednako efikasnim kada se radi o obimu proizvodnje hrane.

Borlougovo delo inspirisalo je čitav svet da preispita ulogu tehnologije u rešavanju problema ograničenih resursa koje su maltuzijanci često naglašavali. Njegova metodologija pokazala je kako se naučna istraživanja i praktična primena mogu spojiti radi postizanja masovnih pozitivnih efekata. Iako su izazovi poput ekoloških problema ostali, Borloug je pružio osnovu za dalji razvoj održivih tehnologija i poljoprivrednih metoda. Njegov rad je dokaz da inovacije, ako se pravilno primene, mogu ne samo da reše trenutne krize, već i da otvore vrata za dugoročne strategije za globalnu bezbednost ljudi. Uprkos kritikama, njegova postignuća ostaju neprevaziđena, a njegova vizija tehnološkog napretka još uvek oblikuje globalne programe za eliminaciju gladi i smanjenje siromaštva. Iako je spasio na stotine miliona života, njegovo ime je retko tema medija, a to bi trebalo da se promeni da bi se najbolje razumeli savremeni izazovi u odnosu naučnog razvoja i održivosti životne sredine. Teško je zamisliti put ka održivijoj životnoj sredini i boljem kvalitetu života bez nauke, a naročito ne bez poznavanja njenih najuspešnijih predstavnika u pojedinačnim oblastima.