Ovogodišnji nemački izbori predstavljaće i zvanični kraj “Merkel ere” u politici ove države. Demohrišćanska kancelarka služila je Nemačku čak 16 uzastopnih godina, sa politikom koja je bila i meta kritika (migrantska kriza) i meta pohvala (ekonomska situacija). Novi/a kancelar/ka, koji/a će preuzeti dužnost nakon izbora 26. septrembra, imaće šansu da ovu državu usmeri na drugačiji način. Jedno od pitanja koje je tema izbora, i gde je potrebno naročito obratiti pažnju, je ekologija. Iako ovogodišnji izbori nisu naročito fokusirani na programe stranaka već na ličnosti, kada se govori o programima, životna sredina dolazi kao jedna od centralnih tačaka.

Kao što ste u nekim od prethodnih tekstova mogli da pročitate, navedeno pitanje je deo političke diskusije skoro pola veka u Nemačkoj. Ova država je jedna od prvih koja je imala: velike ekološke proteste, jaku zelenu stranku i partiju ove vrste kao deo vladajuće koalicije. Dok su pitanja životne sredine decenijama bila sekundarna u političkim debatama na Zapadu, u ovoj državi su važna i sastavni deo političkog folklora već dugo.

Na ovogodišnjim izborima ekološka politika ima dodatnu važnost iz nekoliko razloga, iako nije tema izbora oko koje birači donose finalnu odluku. Prvi razlog su svakako ovogodišnje neviđene letnje poplave koje su pogodile Nemačku. Blizu 200 ljudi je u njima poginulo i ova nepogoda je samo naglasila brigu građana vezano za dosta ekstremnije vreme koje dolazi sa klimatskim promenama. 

Drugi razlog je nagli rast Zelenih, koji je u martu i aprilu ovu partiju lansirao na prvo mesto u anketama. Iako je trenutno ova stranka nešto slabija u istraživanjima javnog mnjenja, postizborna matematika govori da neće biti moguće bez nje napraviti vladu. Sa takvom strateškom prednošću, sigurno će uticati na pomeranje državne politike više ka ekološkom smeru. 

Zbog ovih razloga, vredno je analizirati aktuelna kretanja na nemačkoj sceni i da li je nakon 26. septembra moguće očekivati veliku “zelenu transformaciju”. Nemačka je najveća privreda Evrope, ali i najveći zagađivač na kontinentu, te svaka promena u ovoj državi ima i značajne šire posledice.

Gde je Nemačka danas?

Evropska unija je postavila veoma ambiciozni cilj vezano za svoje emisije štetnih gasova i njihovo smanjenje. Cilj je da one budu redoukovane za preko polovinu do 2030, što bi pre oko 10 godina predstavljalo veoma radikalan politički predlog. To što je ovaj potez prošao bez veće pobune i kontroverze, govori da je klimatsko pitanje postalo ozbiljno i da je tako shvaćeno u evropskom javnom mnjenju.

Nemačka, koja pojedinačno prozivodi najviše emisija, samim tim ima i najveće obaveze. Zelena transformacija privrede ove zemlje je već dugo tema, ali taj proces ide sa nekoliko poteškoća. Ova država se namučila da ostvari cilj smanjenja emisija iz 1990. za 40%. To je uspela da realizuje prošle godine samo zahvaljujući efektima pandemije COVID-19. Bez ovog vanrednog događaja, najveća privreda Evropske unije bi probila sopstveni rok i dala loš primer ostalim državama (poput Poljske).

---

---

Uprkos ovim poteškoćama, odlazeća vlada aktuelne kancelarke postavila je ambiciozan cilj, kojeg će se verovatno i sledeće vlade pridržavati. Akuelni plan je da Nemačka bude primer za ostale države u svojoj ekološkoj transformaciji, tako što će biti par koraka ispred nivoa Evropske unije, iako je trenutni prvak po zagađenju. U konkretnim brojkama bi to značilo da do kraja dekade, Nemačka smanji svoje emisije za 2/3, a postane ugljenično neutralna već 2045. (pet godina pre plana Evropske unije).

Da bi se ovi planovi sproveli u delo, postoji nekoliko velikih prepreka. Ta prepreka trenutno nisu političke partije, jer za razliku od Amerike, politička scena Nemačke ima jedan vid ekološkog konsenzusa. Dok američki republikanci u velikom procentu negiraju da se klimatske promene uopšte dešavaju ili da ljudi utiču na njih ako postoje, te svako njihovo sticanje političke moći znači usporavanje ekoloških reformi, u Nemačkoj takvih stranaka nema. Jedino pitanje između konkurentskih političkih grupacija je kako postići date ciljeve, što predstavlja zdravo okruženje za političku debatu o ovom važnom pitanju.

Mejnstrim stranke i ekologija

Političke programe u Nemačkoj u proseku ne karakteriše radikalizam, te su glavne partije mahom međusobno slične. Radi se o društvu u kom kod glasača nije popularno biti preveliki buntovnik ili ideološki fanatik, već birači zaista cene posvećenost konsenzusu, kompromisu i postepenim reformama. 

U skladu sa tim bi trebalo posmatrati političku scenu i oko ekoloških pitanja. Kao što je navedeno, Nemačka nema relevantnu političku snagu koja se bavi negiranjem klimatskih promena, ali nema ni mnogo onih koje bi u kratkom vremenskom roku ukinule upotrebu fosilnih goriva. Programi su dosta nijansiraniji, a partije oprezno biraju reči i šta obećavaju. S obzirom da će za sastavljanje vlade biti potrebno izvesno čak tri stranke, analiza programa ima vrednost, jer se po vladajućoj koaliciji može proceniti nivo posvećenosti klimi i brzina promena.

Ukoliko se radi o aktuelnim članicama vladajuće koalicije, može se reći da se više radi o rečima nego o delima. Aktuelna vladajuća koalicija Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) bila je vlast u tri od četiri vlade Angele Merkel. Uprkos ambicioznim ciljevima, stranke su često vodile konfuzne poteze i rezultati su mešoviti. Nasleđe aktuelne koalicije, ali i prethodne u kojima su Zeleni imali udela, je potpuno napuštanje nuklearne energije. To je stvorilo trenutnu zavisnost od energenata poput uglja i uveženog prirodnog gasa, jer od obnovljivih izvora energije Nemačka ne može da namiri svoje potrebe.

Na ovogodišnjim izborima obe vladajuće partije ne daju previše konkretna i ambiciozna obećanja i izgleda žele da ostave otvorene opcije u postizbornim razgovorima. Partijski naslednik odlazeće kancelarke, Armin Lašet, obećava više investicija i ubrzavanje izgradnje elektrana na solarnu i vazdušnu energiju. Donekle očekivano, jer aktuelni vetroparkovi na severu države nisu adekvatno povezani sa industrijom koja je mahom smeštena ili na jugu ili na zapadu države. Lašet obećava i više investicija u biomasu, geotermalne izvore i hidoelektrane. Međutim, vladajući demohrišćani ne daju previše dodatnih brojki ili radikalnih koraka oko upotrebe uglja, koji je veliki zagađivač.

Socijaldemokrate, koji trenutno u anketama iznenadno vode, takođe nisu naročito detaljni. Osim načelnog obećanja da će ciljati ukidanje fosilnih goriva do 2040, manjka brojeva i datuma. Aktuelni važeći plan je da ugalj izađe iz upotrebe već 2038. U slučaju potpunog ukidanja fosilnih goriva do navedenog termina, Nemačka bi izvesno morala da uvozi električnu energiju, kao privremeno rešenje tokom perioda najveće potrošnje. Strategija trenutnog kancelarskog favorita iz ove partije, Olafa Šolca, je da deluje što umerenije i prihvatljivije najširem broju umerenih birača. Cena toga je očigledno više konkretnih obećanja oko ekologije.

Manje ambiciozni od vladajuće koalicije su probiznis liberali iz FDP-a. Spomenuta stranka bi po trenutnom rejtingu takođe mogla biti nužan činilac vlasti, jer će logične tročlane koalicije bez ove partije biti matematički teške. Ovo predstavlja važnu promenu, jer će FDP u vlasti predstavljati glas biznisa i skepsu koju ovi krugovi imaju prema radikalnijim ekološkim merama. Kao takvi, izvesno će biti kontrateža zelenima. Njihova skepsa prema državnoj intervenciji u privredi i porezima, samim tim i ublažuje nivo željene ekološke intervencije. Liberali svoje poverenje više umseravaju na tehnološke inovacije kao izlaz iz zagađenja, ali i legalizaciju hemijske reciklaže. Dok su aktuelne vladajuće stranke ne mnogo ambiciozne, liberali se mogu definisati kao umereni skeptici.

U poređenju sa navedenim partijama, Zeleni su nekoliko koraka ispred. Njihova važnost za sastavljanje vladajuće većine daće im dosta prostora da u delo sprovedu neke programske crte.

Zelena partija i ambicije

Kada je izabrana za zelenu kancelarsku kandidatkinju, Analena Berbok je podigla svoju stranku na prvo mesto u anketama. Zeleni, koji su već predstavljali potentnu snagu u ovoj državi, prestigli su vladajuće demohrišćane u martu i aprilu. Takav razvoj događaja predstavljao je istorijsku šansu da Nemačka napravi odlučniji i konkretniji zaokret u smeru ekoloških reformi. Zelena kanclearka bi bio ne samo politički presedan, nego i presedan koji se tiče javne politike prema zaštiti životne sredine.

Ipak, optužbe za plagijat i napadi medija na Analenu Berbok, smanjili su rejting ove stranke za više procenata. Trenutno se nalazi na trećem mestu i u ovom momentu teško deluje da će partija zaraditi kancelarsko mesto nakon izbora. Ova pozicija naravno ne podrazumeva da uticaj Zelenih ne bi mogao da bude ključan, jer u ovom momentu će stranka gotovo sigurno biti deo vlasti. Odnos snaga u anketama teško proizvodi matematički moguću i vrednosno koherentnu vladajuću većinu u kojoj nema Zelene partije. Bilo da na vlasti bude nešto desnija koalicija (demohrišćani-liberali-zeleni) ili nešto levlja (socijaldemokrate-liberali zeleni/socijaldemokrate-levičari-zeleni), ova ekološka partija će imati važno mesto.

U dve koalicione vlade sa socijaldemokratom Gerhardom Šrederom (od 1998. do 2005), uspešno su uticali na sprovođenje ekološke agende. Njihova istorijska borba protiv nuklearnih elektrana je dala rezultate i one će uskoro otići u prošlost. Danas, kada je pitanje životne sredine i klimatskih promena dosta prihvatljivije u javnosti, taj efekat bi mogao biti značajno veći. 

Međutim, postavlja se pitanje šta tačno biračima ova stranka obećava i koliko je to realno?

S obzirom da teži da postigne što bolji rezultat i ne bude percipirana kao grupa radiklanih političara, stranka je ublažila svoj program. Uprkos tom razvodnjavanju, ona je veliki broj koraka ispred svih ostalih učesnika izbora. Za početak, zeleni obećavaju da će emisije do 2030. smanjiti za 70%, da će ugalj biti izbačen iz upotrebe do 2030. i da će se već 2035. koristiti samo obnovljivi izvori energije. Uz to, obećavaju još 1,5 miliona solarnih krovova u jednom mandatu vlade, višu cenu za emitovanje ugljendioksida i zabranu izvoza otpada koji ne može da se reciklira.

Da li će stranka kao deo vlasti moći da ispuni ova obećanja? Sva navedena izvesno ne. To je naročito teško ako u vlasti bude sa desnim koaliconim partnerima, oličenim u demohrišćanima i liberalima. Obe stranke su manje ili više probiznis i pokušaće da ispregovaraju što postepeniju ekološku transformaciju. U slučaju da stožer koalicije budu socijaldemokrate (trenutno izvesniji slučaj), zeleni će moći da proguraju više delova svog programa.

Bez obzira na intenzitet sprovođenja ekološkog programa nakon izbora i rezultat ove partije, jedan zaključak se već sada može doneti. Zeleni su odneli moralnu političku pobedu. Danas se bitka više ne vodi na terenu “da li je potrebno vršiti ekološku transformaciju ili ne?”, već je debata o tome kako bi trebalo da izgleda transformacija i koliko bi trebalo da bude brza. San svake političke grupacije je da njihova ideologija postane javni konsenzus i iz tog ugla zeleni su uspešno skrenuli smer budućnosti ka svojim vrednostima.

Ekološka agenda i realnost

Koliko god politička klima u Nemačkoj bila pogodna za debatu o klimi planete Zemlje, potrebno je imati nekoliko rezervi. Mejnstrim partije se mogu, koliko god žele, slagati oko potrebe za ekološkom tranformacijom, ali to ne podrazumeva da će se realnost menjati u odnosu na njihove programske tačke. Pitanje zaštite životne sredine je u ovoj državi lako za debatovanje, ali nešto teže za konkretno, naročito brzo, rešavanje.

Prvi problem, koji je teško izbeći u analizi, je spomenuto zatvaranje nuklearnih elektrana. Koliko god bilo politički popularno i javno podržano, predstavlja veliko opterećenje za ekološku transformaciju. Zbog (dobrim delom iracionalnog) straha od ovog energetskog izvora, nuklearna energija je skoro poptpuno izbačena iz upotrebe. Ta velika energetska rupa je popunjena ugljem i prirodnim gasom, čime je država učinjena zavisnom od Rusije i uvoza ovog energenta. 

---

---

Ova zavisnost se neće skorije promeniti, jer obnovljivi izvori energije ne čine dovoljan udeo, niti beleže dovoljno brzi rast upotrebe. Iako je pohvalan impozantno brz rast upotrebe energije vetra u proizvodnji električne energije, oko četvrtine električne energije se i danas u Nemačkoj proizvede iz uglja. Planirano izbacivanje uglja iz upotrebe do 2038. je skupa mera, jer će koštati više desetina milijardi evra državnih kompenzacija oštećenim kompanijama.

Međutim, uprkos poteškoćama i verovatno privremenom intenziviranju upotrebe fosilnih goriva, Nemačka ima realne mogućnosti da izvrši zelenu transformaciju. Nakon ovogodišnjih izbora ona može biti samo brža od aktuelnih planova, a garancija za to su gotovo izvesno zeleni kao činilac vlade. 

Osim toga, često se ignoriše efekat navedene ekološke debate na kretanja na tržištu. Investitori i kompanije će sve više bežati iz industrije fosilnih goriva, jer koliko god kratkoročno delovala isplativo, njena perspektiva je loša. Država i političari šalju jasnu poruku da će brže ili sporije sužavati manevarski prostor za njihovo poslovanje. Jasan signal tome je što se na Forbosovoj listi najbogatijih pojavljuju i ljudi i iz sfere obnovljivih izvora energije, a sve ih je manje iz industrije uglja.

Koji god odnos snaga na biračkim mestima da bude 26. septembra, nema sumnje da će u Nemačkoj ekologija pobediti na jedan ili drugi način. Jedino pitanje je da li će se zagađenju presuditi brže ili sporije. Pad zelenih u anketama sa prvog mesta će značiti nešto sporije procese, ali promene smera kretanja neće biti. Zelena transformacija stiže u Nemačku, a za to su i javnost i učesnici izbora.