Piše: Ilijana Marić

Najnoviji podaci otkrivaju da po pitanju pravilnog odlaganja i reciklaže otpada Srbija nije napredovala. Svetlu tačku predstavlja upravljanje ambalažnim otpadom, čija je samo trećina završila na deponijama, dok je ostatak vraćen u ponovnu upotrebu.

Koji otpad najviše proizvodimo

U toku prošle godine u Srbiji proizvedeno je oko 12 miliona tona otpada – 2,92 miliona tona komunalnog i 9,57 miliona tona industrijskog (od toga 0,7 odsto opasnog).

Najveću količinu otpada, dakle, generiše industrija, pri čemu prednjače termoelektrane u kojima nakon sagorevanja lignita ostaje velika količina otpadnog pepela i šljake.

“Pepeo, šljaka i prašina iz kotla zajedno sa letećim pepelom od uglja generisali su 7,78 miliona tona, odnosno čine 81 odsto ukupne količine proizvedenog (industrijskog) otpada”, navedeno je u izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine.

Industrijski otpad se ne reciklira

Najveći deo industrijskog otpada ostao je na skladištenju kod proizvođača (uglavnom na deponijama pepela i šljake). Svega 0,83 miliona tona predato na novo korišćenje (svega 8,6 odsto). U toku 2019. godine, od proizvedenih 9,62 miliona tona, na ponovni tretman predato je milion tona (9,6 osto), što je bio bolji rezultat.

U izveštaju je zapaženo povećanje broja postrojenja koja su dostavila godišnje izveštaje o generisanju otpada u odnosu na prošlu godinu. Uprkos tome, ukupna količina optada je bila manja, a navedeno je i zašto:

“Neka postrojenja koja su veliki zagađivači i koja godinama dostavljaju podatke su tokom 2020. godine radila sa smanjenim kapacitetom.”

Šta građani najviše bacaju i gde to završava

Od 2,92 miliona tona komunalnog otpada koji su građani uglavnom generisali u domaćinstvima i na radnim mestima:

• 48% bio je biorazgradiv (ostaci od pripreme hrane, vrtni otpad)
• 8% su fini elementi u koje spadaju pepeo i zemlja
• 6% papir i karton
• 5% plastika
• Po 4% staklo, metal, pet ambalaža, plastične kese

Podaci pokazuju da je iza svakog stanovnika Srbije prošle godine u proseku dnevno ostajalo po 1,15 kilograma otpada – 40 grama više nego prošle, 50 grama više nego pretprošle, 80 grama više nego 2017. godine.

Građani očigledno iz godine u godinu generišu sve veće količine otpada, dok je strateški cilj Ministarstva za zaštitu životne sredine da se njegova ukupna količina smanjuje.

Drugi pokazatelj lošeg upravljanja komunalnim otpadom je to što je njegov najveći deo završio na komunalnim deponijama koje ne ispunjavaju sanitarne standarde. Srbija ima svega 11 sanitarnih deponija (devet regionalnih i dve lokalne) – u Užicama, Lapovu, Kikindi, Jagodini, Leskovcu, Pirotu, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Subotici, Vranju i Gornjem Milanovcu.

Nedovoljan broj sanitarnih deponija

Na tim mestima koja ispunjavaju uslove za bezbedno skladištenje u toku prošle godine završilo je manje od četvrtine sakupljenog otpada ili 558.568 tona. U tom pogledu je u poslednjih pet godina napravljen pozitivan pomak, jer je količina otpada dospelog na sanitarne deponije povećana za gotovo 100.000 tona.

Ključni problem, međutim, predstavlja njihov nedovoljan broj. Iz izveštaja se vidi da u toku prošle godine ni jedna nova regionalna deponija nije stavljena u upotrebu. U poslednjih pet godina uključena je svega jedna, u Subotici.

Strategija upravljanja otpadom, koja je važila do 2019. godine, previđala je da pre njenog isteka Srbija dobije ukupno 29 regionalnih sanitarnih deponija na kojima je do sada trebalo da završava najveći deo otpada koji nije vraćen u ponovnu upotrebu.

Očigledno je da ovi ciljevi nisu ostvareni, dok nova Strategija o upravljanju otpadom još uvek nije usvojena.

---

---

Napredak u reciklaži gotovo neprimetan

Novinu u ovogodišnjem izveštaju predstavlja to što je, kako je navedeno, Agencija pripremila Metodologiju za proračun ukupne količine komunalnog otpada i stepena reciklaže, koja je usklađena sa Direktivom 2008/98/EZ o upravljanju otpadom.

Zahvaljujući tome, u izveštaju za prošlu godinu nalaze se i podaci o stepenu reciklaže komunalnog otpada u poslednje četiri godine: 2017. godine stepen reciklaže je bio 14,1 odsto; 2018. godine 15,4; 2019. godine 15,8; 2020. godine 15,7 odsto.

Evidentno je da napredak u procentu recikliranog otpada u Srbiji teče izuzetno sporo, dok je u toku protekle godine čak neznatno opao. Što ukazuje da će Srbija, bez drastične promene, teško dostići ciljeve članica Evropske unije definisane u dopuni pomenute Direktive o otpadu – da do 2025. godine u ponovnu upotrebu ide najmanje 50 odsto komunalnog otpada, do 2030. godine 55, do 2035. godine čak 60 odsto.

Svetla tačka upravljanje ambalažnim otpadom

Kako je navedeno u Izveštaju o stanju životne sredine i Izveštaju o upravljanju ambalažnim otpadom, u toku prošle godine na tržište Srbije stavljeno je 362.237 tona ambalaže, od čega je u ponovnu upotrebu vraćeno čak 226.020 tona, od toga 216.711 tona reciklirano. Više od polovine reciklirane ambalaže bilo je od papira i kartona, zatim plastike i drveta, najmanje od metala.

“Opšti i specifični nacionalni ciljevi za Republiku Srbiju u 2020. godini su ispunjeni za ponovno iskorišćenje otpada u vrednosti od 62,6 osto i za reciklažu otpada u vrednosti od 60 odsto”, navodi se u izveštajima.

---

---

Ne samo što su na ovom planu postignuti nacionalni ciljevi, već je u poslednjih deset godina udeo ambalaže koja je reciklirana porasla sa tadašnjih 5 na 60 odsto.

Ovome je svakako doprioneo Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu (donet 2009. i dopunjen 2018. godine), po kome preduzeća koja proizvode, uvoze ili isporučuju ambalažni otpad imaju obavezu da upravljanje njime prenesu na firmu koja za to ima dozvolu, a koja kasnije obezbeđuje njegovu reciklažu i odlaganje. Firme su takođe dužne da o toku ambalaže podnose izveštaje Agenciji za zaštitu životne sredine i na osnovu toga plaćaju takse.

U Srbiji je 2010. godine bilo svega tri operatera koji su posedovali dozvole za upravljanje ambalažnim otpadom, danas ih ima osam.

Ova svetla tačka mogla bi da bude vodilja za unapređenje upravljanje i drugim vrstama otada u Srbiji – kroz uspostavljanje jasne strategije, zakonske regulative i obezbeđivanje neophodne infrastrukture za adekvatno razvrstavanje, prevoz, vraćanje u ponovnu upotrebu i reciklažu i adekvatno deponovanje nereciklabilnih delova.