Svet se danas suočava sa svojevrsnim klimatskim paradoksom, jer uprkos višedecenijskim naporima, globalne emisije gasova sa efektom staklene bašte nastavljaju da rastu i obaraju rekorde. Pariski sporazum iz 2015. postavio je ambiciozne ciljeve (ograničiti zagrevanje na 1,5–2°C), ali realnost pokazuje da trenutne strategije i politike ne uspevaju da do kraja preokrenu taj trend. Klimatske promene jesu široko priznate kao hitan problem i države su dale brojna obećanja, ali jaz između retorike i stvarnih efekata sve je očigledniji opštoj javnosti i privrednim entitetima na koje se i jedan deo zelene tranzicije svakako odnosi kroz konkretne mere.

U javnosti je primetno da raste zamor i skepticizam u odnosu na zelenu agendu. Mnogi se pitaju zašto uprkos svoj priči o zelenoj tranziciji, emisije i dalje dostižu istorijske maksimume, a svet se i dalje oslanja na fosilna goriva. Radi boljeg razumevanja ovih nedoslednosti važno je analizirati ključne neuspehe i ograničenja trenutnih globalnih klimatskih strategija, paradokse u političkom i ekonomskom pristupu dekarbonizaciji, neusklađenost između klimatske retorike i realnosti, kao i tehnička, tržišna i društvena ograničenja sa kojima se suočavaju postojeće javne politike. Takođe, analiziranje ovih trendova je važno jer energetska tranzicija utiče i na zemlje u razvoju, a prirodni efekat prelivanja se dešava i u odnosu na Srbiju.

Ključni neuspesi globalnih klimatskih strategija

Za sve ambiciozne klimatske planove, osnovni pokazatelj uspeha su globalne emisije, a još uvek tendencije ne idu u ispravnom smeru. Ukupne antropogene (kao proizvod ljudskog delovanja) emisije gasova sa efektom staklene bašte dosegle su rekordnih 57,4 gigatona CO2 ekvivalenta u 2022. godini, što je povećanje od oko 1,2% u odnosu na 2021. Ni pandemijski pad iz 2020. nije ostavio trajniji trag, jer su se nakon povratka ljudi redovnim aktivnostima emisije ubrzo oporavile i nadmašile nivoe pre krize. Drugim rečima, svet nije ni približno na putanji smanjenja emisija koje su naučnici označili neophodnim za izbegavanje teških posledica.

Povezano: Milijarderi sve manje ulažu u borbu protiv klimatskih promena

Uprkos globalnim sporazumima, trenutne politike i nacionalno utvrđeni doprinosi (NDC) nisu dovoljni da ostvare zadate ciljeve. Procene Programа UN-a za životnu sredinu pokazuju da nas postojeća obećanja vlada vode ka globalnom zagrevanju od približno 2,5–2,9°C do kraja veka, što je daleko iznad cilja od 1,5°C. Čak i uz puno ispunjenje trenutnih obaveza, do 2030. emisije bi bile za oko 22 gigatone CO2 veće nego što je dozvoljeno za scenario ograničavanja zagrevanja na 1,5°C. Ovaj “jaz u emisijama” jasno ukazuje na neuspeh, a to je da ni nakon Pariskog sporazuma svet nije na kursu koji bi izbegao opasne klimatske posledice.

Ono što dodatno komplikuje ove ciljeve je očekivanja da će se potrošnja fosilnih goriva uskoro smanjiti pokazala su se preterano optimističnim. Poslednjih 15 godina svet beleži pravi bum obnovljive energije i električnih vozila, ali paralelno raste i apsolutna potražnja za fosilnim gorivima. Globalna ekonomija i populacija šire se brže nego što obnovljivi izvori uspevaju da potisnu ugalj, naftu i gas. Prognoze ukazuju da će potražnja za ugljem, naftom i gasom nastaviti da raste bar do kraja ove decenije, uprkos rekordnim ulaganjima u čistu energiju. U Kini je, na primer, tokom 2024. započeta izgradnja novih termoelektrana ukupne snage oko 94,5 gigavata, što je najveći talas izgradnje kapaciteta na ugalj u poslednjih desetak godina. Istovremeno, Indija je u fiskalnoj 2024/25. godini dostigla rekordnu godišnju proizvodnju od preko 1 milijarde tona uglja. Zbog toga, iako zapadne države ubrzano izbacuju ugalj i emisije mahom padaju od 1990-ih do danas, države u razvoju su trenutno veliki generator nove potražnje za fosilnim gorivima.

Sve navedeno navodi da trenutni pristup, koji se uveliko oslanja na dobrovoljne nacionalne ciljeve i postepenu tranziciju, ne isporučuje željene rezultate. Klimatska agenda jeste značajno podigla svest i podstakla određene pomake, ali nedovoljno da preokrene globalni trend rasta emisija. Ako se nešto suštinski ne promeni u pristupu, svet će nastaviti da korača ka zagrevanju iznad dogovorenih limita, uz prateće ekološke i ekonomske štete. 

Paradoksi u političkom i ekonomskom pristupu dekarbonizaciji

Klimatska politika suočava se i sa drugim paradoksima. Jedan od njih je i spomenuti jaz između razvijenih zemalja i zemalja u razvoju po pitanju odgovornosti i obaveza. U bogatim državama političari često insistiraju na smanjenju sopstvenih emisija, čak i po cenu visokih troškova za građane, ali ti napori sami po sebi ne mogu da zaustave globalno zagrevanje ako velike privrede u usponu nastave da povećavaju svoje emisije. Građani u Evropi ili Severnoj Americi s pravom se pitaju koliki efekat ima npr. poskupljenje goriva za njihova domaćinstva, kada ekonomije poput Kine ili Indije danas čine najveći deo globalnih emisija i intenzivno šire svoju prljavu industriju.

Sa druge strane, zemlje u razvoju ističu da je nepravedno da se od njih traže da preskoče fazu jeftine energije iz uglja i nafte, na kojoj su razvijene ekonomije zasnivale sopstveni rast, pogotovo ako obećana klimatska pomoć bogatih izostaje. Osećaj nepravde je opravdan: predviđa se da će do 2030. gotovo dve trećine svetskih emisija poticati iz Kine, Indije i Jugoistočne Azije, ali su pritom globalni finansijski tokovi usmereni za obnovljivu energiju u zemljama u razvoju poslednjih godina opali umesto da porastu. Ovakva neusklađenost pothranjuje međusobne optužbe, jer bogati zameraju siromašnima “prljav” razvoj, a siromašni bogatima neispunjena obećanja finansijske i tehnološke pomoći, uz podsećanje na istorijsku odgovornost razvijenih za klimatski problem.

Povezano: Kako je zajednička akcija država i zaštitara sprečila istrebljenje kitova

Paradoksi postoje i unutar pojedinačnih država, između klimatskih ciljeva i socio-ekonomskih imperativa. Mnoge vlade su se deklarativno obavezale na postizanje “neto-nula” emisija do sredine veka, ali istovremeno nastavljaju da subvencionišu potrošnju prljave energije ili odobravaju nove projekte eksploatacije nafte, gasa i uglja kada se suoče sa energetskim nestašicama ili skokom cena. Tokom globalne energetske krize 2022. godine državni podsticaji za fosilna goriva dostigli su rekordni nivo od preko 1000 milijardi američkih dolara na globalnom nivou, čime se su se udvostručili u odnosu na prethodnu godinu. Vlade su ovako kratkoročno štitile građane od naglih poskupljenja, ali po cenu da tržišni signali za smanjenje potrošnje fosilne energije budu anulirani. Istovremeno, izdvajanja za čistu energiju ostala su višestruko manja, jer recimo u 2023. zemlje u razvoju su potrošile oko 620 milijardi dolara na subvencionisanje energije iz fosilnih goriva, naspram približno 70 milijardi za podsticaje ulaganjima u čistu energiju. Takva politika razumljiva je sa stanovišta socijalnog mira i energetske sigurnosti, ali dugoročno podriva tranziciju, jer se govori jedno (o hitnosti klimatske akcije), a radi se drugo (održava status kvo fosilne zavisnosti).

Neki od najvećih investitora u zelenu energiju ujedno su i najveći zagađivači. Kina je ilustrativan primer, jer paradoksalno vodi globalno gledano u izgradnji solarnih i vetroelektrana i uvođenju električnih vozila, ali paralelno gradi na desetine novih termoelektrana na ugalj da bi zadovoljila rastuću potrošnju i sprečila restrikcije struje. Slično, Indija ambiciozno širi kapacitete obnovljive energije, ali se i dalje oslanja na ugalj koji obezbeđuje oko 55% njene ukupne potrošnje primarne energije, a čak približno 74% proizvodnje električne energije. Zbog toga, dokle god adekvatnije ne bude adresiran problem rapidnog rasta emisija država u razvoju, ekološke politike će biti teže „prodati“ zapadnim biračima i kompanijama, što ima negativnog uticaja na dalju zelenu tranziciju sveta.

Neusklađenost između retorike i realnosti

Retorika svetskih lidera često odaje utisak potpune posvećenosti rešavanju klimatske krize. Gotovo svaka veća ekonomija proklamovala je cilj dostizanja “neto nultih” emisija do sredine ili druge polovine 21. veka, a na godišnjim konferencijama UN COP redovno se potvrđuje namera da se zagrevanje ograniči na 1,5°C. Međutim, realnost ne oslikava u potpunosti tu retoriku. Na primer, uprkos svečanim deklaracijama, projekcije pokazuju da će globalna proizvodnja i potrošnja uglja, nafte i gasa u 2030. biti oko 110% veća od nivoa kompatibilnog sa ograničenjem zagrevanja na 1,5°C. Čak i za cilj od 2°C, planirana količina fosilnih goriva premašuje dozvoljenu za skoro 70%. Drugim rečima, trenutne nacionalne strategije u energetici direktno potkopavaju klimatske ciljeve koje ti isti akteri javno zagovaraju.

Još je upečatljivije da nijedna od vodećih zemalja-proizvođača fosilnih goriva nije usvojila plan smanjenja vađenja uglja, nafte i gasa u skladu sa globalnim ciljem ograničenja zagrevanja na 1,5°C. Iako 17 od 20 najvećih emitera formalno ima ciljeve “neto nula”, gotovo nijedan nije spreman da svoje ogromne rezerve fosilnih goriva ostavi neiskorišćenim. Mnoge države, pa i one koje se predstavljaju kao klimatski lideri, planiraju nastavak ili čak rast eksploatacije goriva koje proizvode ugljendioksid u narednim decenijama, oslanjajući se na buduće tehnologije uklanjanja CO2 ili kompenzacije kako bi “na papiru” ispunile svoja neto-nulta obećanja. Taj raskorak između deklaracija i izjava i realnih politika ozbiljno narušava kredibilitet globalnih ciljeva. Time i klimatski pokret rizikuje gubitak podrške.

Povezano: Šta koči evropsku zelenu tranziciju?

Nesklad između reči i dela vidljiv je i na multilateralnom planu. Na klimatskim samitima poput COP-a, pregovarači i lideri često danima raspravljaju o terminologiji, odnosno da li će se “postepeno smanjiti” ili “postepeno ukinuti” korišćenje fosilnih goriva, uz uveravanja da je cilj od 1,5°C i dalje dostižan. Ipak, ti forumi nemaju mehanizme koji mogu da primoraju zemlje na obećano delovanje i uglavnom se oslanjaju na dobrovoljna obećanja. U praksi, najveće svetske ekonomije samostalno određuju tempo promena: politike nekolicine velikih zemalja i pravci njihovih ulaganja u tehnologije i finansijske tokove odlučuju o tome da li će se klimatski ciljevi ostvariti. Dok se globalno često čuje fraza o “podizanju ambicija”, mnoge vlade kasne sa sprovođenjem i onoga na šta su se već obavezale, što potkopava poverenje u ceo proces i stvara začarani krug grandioznih najava i skromnih učinaka.

Tehnička, tržišna i društvena ograničenja

Čak i kada postoji politička volja, tranzicija ka niskougljeničnoj ekonomiji nailazi na ozbiljne tehničke prepreke. Nisu sve oblasti ljudske delatnosti lake za dekarbonizaciju, jer  pojedini sektori poput aviosaobraćaja, proizvodnje čelika i cementa ili hemijske industrije tehnološki su izuzetno zahtevni za potpunu eliminaciju fosilnih goriva. Projekcije pokazuju da će do 2050. urbanizacija i razvoj povećati globalnu potražnju za čelikom za oko 40%, a za cementom oko 50% u odnosu na današnje nivoe, a upravo su to materijali čija proizvodnja neminovno generiše ogromne emisije. Za takozvane teško “oborive” sektore (eng. hard-to-abate) postojeća klimatska strategija još nema u potpunosti održiva rešenja, osim nade da će se u budućnosti pojaviti nove tehnologije za duboku dekarbonizaciju industrije.

Tehnologije koje bi mogle da omoguće takav iskorak poput izvlačenja i skladištenja ugljenika (CCS), masovnog uklanjanja CO2 iz atmosfere, “zelenog” vodonika, održivih sintetičkih goriva za avione ili proizvodnje čelika sa niskim emisijama  i dalje su u razvoju ili preskupe za široku primenu. Bez njihovog ubrzanog razvoja i komercijalnog uvećavanja ekonomije obima, svet će nastaviti da bira najjeftiniju opciju, što trenutno znači nastavak korišćenja fosilnih goriva. Trenutno je, na primer, tehnološki izvodljivo izvlačenje ugljenika iz dimnih gasova termoelektrana, ali nije finansijski isplativo, te se ova tehnologija primenjuje tek sporadično. Ipak, često vlada skepticizam prema ovoj tehnologiji u delu “zelene” javnosti, uz insistiranje na isključivo “čistom” rešenju potpunog odbacivanja fosilnih goriva. 

Povezano: Ako ostanemo na trenutnim klimatskim politikama, decu čeka opasna budućnost

Slično važi i za nuklearnu energiju, koja je decenijama bila zapostavljena zbog preuveličanih strahova i političkog otpora, iako novi projekti (poput malih modularnih reaktora) nude potencijalno bezbedniju i fleksibilniju nuklearnu opciju za budućnost. Povlačenje nuklearnih elektrana u mnogim zemljama od 1980-ih naovamo danas se smatra propuštenom prilikom koja je rezultovala višim emisijama nego što bi bile da je nuklearna energija zadržana kao deo energetskog miksa.

Ekonomski i tržišni faktori takođe usporavaju tranziciju. Cena emisija ugljenika na globalnom nivou i dalje ne odražava stvarnu društvenu cenu štete od klimatskih promena, jer je tek manji deo emisija podložan bilo sistemima trgovine, bilo taksama na CO2, a često i po preniskim cenama. Fosilna goriva zato ostaju konkurentna ili jeftinija od zelenih alternativa u mnogim sektorima, pogotovo kada se uračunaju državne subvencije. Istovremeno, globalno tržište ugljenika i dalje je u povoju, iako bi efikasno oporezivanje svakog tona CO2 usmerilo investicije ka obnovljivim izvorima, postojeći sistemi trgovine emisijama nisu dovoljno sveobuhvatni niti rigorozni da to obezbede. Privatni kapital traži stabilne uslove i profitabilnost, a mnoge zelene investicije zavise od podsticaja ili regulative. U zemljama u razvoju, troškovi kapitala za projekte čiste energije često su veći zbog percepcije rizika, što dodatno koči protok investicija baš tamo gde su i najpotrebnije.

Društveni i politički kontekst predstavlja možda i najveći izazov svakoj klimatskoj politici. Tranzicija stvara pobednike i gubitnike, bar kratkoročno, što rađa otpor promenama. Radnici u industrijama vezanim za fosilna goriva brinu za svoja radna mesta, zajednice strahuju od propadanja ukoliko bi, recimo, bio ugašen rudnik uglja koji je decenijama obezbeđivao radna mesta i prihode lokalnoj ekonomiji. U mnogim državama regioni zavisni od uglja imaju snažan politički uticaj. Vlasti stoga odlažu ili razvodnjavaju mere koje bi ugrozile te interesne grupe. Na Zapadnom Balkanu, recimo, političari oklevaju da sprovedu radikalno napuštanje uglja upravo zato što su rudari i radnici termoelektrana ujedno i glasači, pa sektorni interesi često nadvladaju šire, dugoročne interese društva. 

Čak i u ekonomski razvijenim demokratijama, pokušaji da se uvedu direktni porezi na ugljenik ili ukinu subvencije za fosilna goriva znaju da izazovu burne reakcije. Najbolji primer je pobuna „Žutih prsluka“ u Francuskoj 2018. nakon što je povećanje taksi na gorivo pokrenulo masovne proteste. Zato se sve češće ističe potreba za „pravednom tranzicijom“, paketom mera koji bi osigurao da troškovi i koristi prelaska na čistu energiju budu pravično raspodeljeni i da radnici iz ugroženih sektora dobiju novu perspektivu, kako bi se očuvala društvena podrška ovom procesu. Ove politike su ipak još u povoju.

Energetska tranzicija i zemlje u razvoju

U kontekstu siromašnijih država i tržišta u razvoju, klimatska tranzicija poprima dodatnu dimenziju kompleksnosti. Te zemlje su najmanje doprinele istorijskim emisijama, a često su među najranjivijima na posledice klimatskih promena (poput ekstremnih vremenskih nepogoda, suša ili porasta nivoa mora). Ceo afrički kontinent trenutno učestvuje sa oko 4% u globalnim emisijama, ali ironično trpi nesrazmeran uticaj klimatskih poremećaja. Istovremeno, demografski i ekonomski trendovi znače da će potražnja za energijom eksplodirati u narednim decenijama upravo u tim regionima.

Na primer, očekuje se da će se populacija Afrike udvostručiti u narednih 30 godina, što implicira ogromne razvojne potrebe za energijom, infrastrukturom i industrijom. Ključno pitanje glasi kako obezbediti da taj razvoj ne ponovi “prljavi” put ranijih industrializacija? Ukoliko zemlje u razvoju budu prinuđene da biraju između sporog i skupog zelenog razvoja i bržeg razvoja uz fosilna goriva, velika je verovatnoća da će izabrati ovo drugo, kao što se već dešava u praksi.

Povezano: Ko će pobediti u trci za retke elemente zemlje?

Međunarodni mehanizmi podrške tranziciji zemalja u razvoju do sada su bili nedovoljni. Bogate zemlje su 2009. obećale mobilizaciju 100 milijardi dolara godišnje za klimatske potrebe siromašnijih do 2020. godine. Ne samo da taj cilj nije ispunjen na vreme, već je tek 2022. godine prvi put nominalno dostignut prag od 100 milijardi (oko 115,9 milijardi, uključujući privatna sredstva), dakle dve godine kasnije nego što je obećano. Takav neuspeh u ispunjavanju finansijskih obaveza na vreme ozbiljno je narušio poverenje i produbio jaz između globalnog Severa i Juga. Uz to, ispostavilo se da se do tih brojki došlo delom računajući zajmove i preusmeravajući postojeću razvojnu pomoć, čime se stvarna podrška preuveličava. Zemlje u razvoju s pravom ističu da je teško odbaciti jeftina fosilna goriva ako obećana pomoć za ulaganje u čiste tehnologije i prilagođavanje klimatskim promenama ne stiže u potrebnom obimu i formi.

Pored novca, problem je i u transferu tehnologije i izgradnji kapaciteta. Mnoge siromašne države nemaju domaću proizvodnju opreme za obnovljive izvore niti dovoljno stručnjaka za upravljanje modernim elektroenergetskim sistemima. Napredak u transferu “zelenih” tehnologija i znanja je spor, delom zbog tržišne konkurencije i zaštite intelektualne svojine. Istovremeno, neke države bogate fosilnim resursima pokušavaju da iskoriste trenutnu potražnju za naftom i gasom dok još postoji, te širom Afrike i Azije otvaraju nova naftna i gasna polja i grade infrastrukturu za izvoz fosilne energije. Takvi potezi jesu u koliziji sa globalnim klimatskim naporima, ali sa njihove razvojne tačke gledišta nose potencijalne ekonomske benefite. Ovaj konflikt ciljeva, razvoj naspram dekarbonizacije,  jedan je od najtežih izazova za svetske klimatske strategije.

Gde je realistična budućnost?

Ukupno gledano, trenutne klimatske strategije pokazuju ozbiljna ograničenja u pogledu efikasnosti, koherentnosti i pravednosti. Iako se u javnosti često ističu kao ambiciozne i neophodne, realnost pokazuje da mnoge od njih ne uspevaju da preokrenu trend rasta emisija ili da motivišu globalni konsenzus. Globalna zavisnost od fosilnih goriva i dalje je duboko ukorenjena, politički interesi često nadvladavaju klimatske obaveze, a jaz između bogatih i siromašnih zemalja produbljuje se upravo na terenu energetske tranzicije. Deklaracije o “neto-nula” emisijama do sredine veka ostaju bez stvarne snage ako je ne prate konkretni i merljivi planovi za postepeno ukidanje proizvodnje i potrošnje energije iz fosilnih goriva.

Rešenje se ne nalazi ni u jednostavnoj zabrani postojećih izvora energije, ni u nerealnim očekivanjima da će nove tehnologije automatski zameniti stare bez društvenih troškova. Potrebna je sveobuhvatna i pragmatična strategija koja će uključiti tehnološke inovacije, fiskalne instrumente, ali i snažan institucionalni okvir za implementaciju. Paralelno, neophodno je osigurati pravednu tranziciju, posebno za zemlje i zajednice koje su najranjivije, kako bi se obezbedila i šira društvena i politička podrška klimatskim merama. Zelene politike će morati da budu i održive i legitimne, kako bi imale realan domet i trajanje.

U tom kontekstu, Srbija kao zemlja sa visokim ugljeničnim intenzitetom i značajnom zavisnošću od uglja, suočava se sa posebnim izazovima, ali i sa potencijalnim prilikama. Ukoliko se buduće klimatske politike EU i šireg sveta dodatno zaoštre, Srbija će morati da ubrzano modernizuje svoj energetski sektor kako bi izbegla trgovinske i razvojne posledice. Istovremeno, ukoliko se globalni diskurs pomeri ka realističnijem i fleksibilnijem pristupu, to može otvoriti prostor da i Srbija sprovede tranziciju na način koji je društveno prihvatljiv i ekonomski izvodljiv. Ključ će biti u pametnom balansiranju između potreba razvoja i obaveza prema planeti, a trenutne strategije će izvesno zbog nedovoljnih rezultata uskoro zabeležiti određene promene.