Da li možemo da nastavimo da zavisimo od biljaka i zemljišta da ukljanjaju ugljenik iz atmosfere kako bismo ublažili štetu koju nanosimo?
Novi rad koji predvode Vu San i Ana Mičalak bavi se ovim ključnim pitanjem uspostavljanjem novog pristupa za otkirvanje temperaturne osetljivosti disanja ekosistema – što predstavlja jednu stranu jednačine koja balansira unos ugljen-dioksida i izlaz ugljen-dioksida u kopnenim sredinama. Njihovi nalazi su objavljeni u Nature Ecology & Evolution.
„U ovom trenutku, biljke nam pružaju ‘besplatnu uslugu’, uzimajući između četvrtine i trećine emisije ugljenika iz atmosfere”, objasnila je Mičalak. „Kako se svet zagreva, da li će one moći da održe ovu stopu uklanjanja ugljen-dioksida? Odgovor na ovo je kritičan za razumevanje budućnosti naše klime i osmišljavanje zdravih klimatskih strategija za ublažavanje i prilagođavanje.“
Fotosinteza, proces kojim biljke, alge i neke bakterije pretvaraju sunčevu energiju u šećere za hranu, zahteva unos ugljen-dioksida iz atmosfere. Ovo se dešava tokom dana. Ali danju i noću, ti isti organizmi takođe vrše disanje, baš kao i mi, “izdišući” ugljen-dioksid.
Mogućnost da se bolje kvantifikuje ravnoteža ova dva procesa u svim komponentama kopnenih ekosistema – od mikroba u tlu do drveća i svega između – i da se razume njihova osetljivost na zagrevanje, poboljšaće modele naučnika za scenarije klimatskih promena. .
Poslednjih godina, istraživači – uključujući Džoa Berija – razvili su revolucionarne pristupe za merenje količine ugljen-dioksida koju biljke uzimaju fotosintezom, kao što je korišćenje satelita za praćenje globalne fotosintetske aktivnosti i merenje koncentracije gasa karbonila u tragovima u atmosferi. sulfid.
Ali, do sada, razvoj sličnih alata za praćenje disanja na nivou čitavih bioma ili kontinenata nije bio moguć. Kao rezultat toga, disanje se često indirektno procenjuje kao razlika između fotosinteze i ukupnog unosa ugljen-dioksida.
„Nameravali smo da razvijemo novi način da zaključimo kako na disanje utiču promene temperature u različitim ekosistemima u Severnoj Americi“, rekao je San. „Ovo je apsolutno ključno za prečišćavanje naših projekcija klimatskih promena i za informisanje o strategijama ublažavanja.
Mičalak, San i njihove kolege razvili su novi način da se na velikim skalama zaključi koliko se “disanje” povećava kada se temperature zagreju koristeći merenje koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi. Ova merenja je izvršila mreža desetina stanica za praćenje širom Severne Amerike.
Tim je otkrio da atmosferska posmatranja ukazuju na nižu temperaturnu osetljivost “disanja” nego što je predstavljeno u većini najsavremenijih modela. Takođe su otkrili da se ova osetljivost razlikuje između šuma i useva.
„Lepota našeg pristupa je u tome što merenja koncentracije ugljen-dioksida u atmosferi sa nekoliko desetina dobro postavljenih stanica mogu da informišu tokove ugljenika na skali čitavih bioma širom Severne Amerike“, objasnio je San. „Ovo omogućava sveobuhvatnije razumevanje disanja na kontinentalnoj skali, što će nam pomoći da procenimo kako buduće zagrevanje utiče na sposobnost biosfere da zadrži ugljenik“, naglasio je San.
Na njihovo iznenađenje, istraživači su otkrili da je disanje manje osetljivo na zagrevanje nego što se ranije mislilo, kada se posmatra na biomskoj ili kontinentalnoj skali. Ali oni upozoravaju da je ova temperaturna osetljivost samo jedan deo složene slagalice.
„Iako naš rad ukazuje na to da su severnoamerički ekosistemi možda otporniji na zagrevanje nego što su studije nagoveštavale, zaustavljanje klimatskih promena na kraju zavisi od toga da da prestanemo da ubacujemo sve više i više ugljenika u atmosferu što je pre moguće. Ne možemo da se oslonimo na prirodne komponente globalnog ciklusa ugljenika da urade zadatak umesto nas“, upozorila je Mičalak. „Na nama je da zaustavimo odbegli voz”.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *