Faktori na strani potražnje, kao što su promene društvenih normi, takođe mogu pomoći stvaranjem političkog pritiska za povećanje klimatskih akcija. Pored toga, oni mogu ojačati efikasnost drugih intervencija, na primer povećanjem prihvatanja i usvajanja novih tehnologija ili poštovanjem zakona i propisa.

U najnovijem izdanju žurnala Psychological Science in the Public Interest, interdisciplinarni tim istraživača izveštava o tome kako društvene norme – „obrasci ponašanja ili vrednosti koji zavise od očekivanja o tome šta drugi rade i/ili misle da treba da se uradi” – mogu biti iskorišćene da dovedu do kolektivne klimatske akcije i promene politike. Oni naglašavaju da, iako intervencije društvenih normi mogu biti moćni pokretači društvenih promena, one takođe mogu da ojačaju neodrživa ponašanja i stavove, te zahtevaju duboko kontekstualno znanje da bi se efikasno koristile.

„Promene na strani potražnje mogu biti sastavne komponente šire klimatske politike stvaranjem javnog prihvatanja novih mera i ubrzavanjem ili jačanjem njihovog uticaja“, rekla je Sara M. Kontantino, docentkinja na Univerzitetu Northeastern i glavna autorka rada. „Međutim, efikasnost i etičnost intervencija koje imaju za cilj promenu društvenih normi u velikoj meri zavise od detalja ponašanja ili stavova o kojima je reč, mnoštva strukturalnih i kulturnih faktora, psiholoških procesa i bezbrojnih odluka o dizajnu i primeni.

U ovom radu, Constantino i njene kolege pregledaju literaturu o tome kako dolazi do promene društvenih normi, kako sklonost ka prilagođavanju ili koordinaciji sa drugima može dovesti do brzih društvenih promena i okolnosti pod kojima će se to verovatno dogoditi. Svoje zaključke zasnivaju na pregledu i sintezi velikog broja literature o uticaju društvenih normi, merenju i promeni iz perspektive psihologije, antropologije, sociologije i ekonomije, objavljene između 1951. i 2021. godine.

Iskorištavanje moći društvenih normi za klimatske akcije može imati dva međusobno povezana oblika, objašnjavaju autori. Intervencije društvenih normi pokušavaju da povećaju usvajanje održivih društvenih normi unutar društvenih mreža pružanjem informacija o tome šta ljudi u grupi rade ili veruju da treba da se urade. One mogu da preoblikuju ponašanje pojedinaca i zajednica ispravljanjem društvenih pogrešnih percepcija (npr. ljudi veruju da postoji ograničena podrška klimatskim akcijama kada u stvari postoji velika podrška) i/ili čineći vidljivom rasprostranjenost određenih privatnih ponašanja (npr. očuvanje energije, reciklaža, glasanje).

Međutim, mnoga preovlađujuća ponašanja su neodrživa. U takvim slučajevima, intervencije društvenog savetovanja imaju za cilj da stvore promene koje narušavaju ove neodržive norme. Intervencije (npr. subvencije) se mogu koristiti za podsticanje promena u podskupu populacije. Jednom kada dovoljan broj pojedinaca usvoji održiva nenormativna ponašanja i uverenja, to može dovesti do širih društvenih promena, „naginjući“ društva ka novoj društvenoj normi čak i u odsustvu trajnih intervencija.

Strukturni, društveni i drugi faktori će oblikovati uspeh intervencija društvenih normi, a Konstantino i kolege predlažu preduzimanje brojnih koraka pre nego što ih osmisle i sprovedu. To uključuje identifikaciju ključnih osobina ciljnog ponašanja i populacije, merenje postojećih društvenih normi i očekivanja i razmatranje potencijalnih negativnih posledica intervencije, kao što su uočene pretnje ljudskom osećaju delovanja i autonomije ili fenomen poznat kao „moralno licenciranje“, gde radnja u vezi sa nekim pitanjem može dovesti do toga da ljudi osete da su uradili dovoljno, istiskujući druge akcije.

Konačno, autori ističu važnost pilotiranja bilo koje intervencije sa lokalnim zainteresovanim stranama – to jest, sprovođenje malih ispitivanja, procena rezultata, a zatim sprovođenje više ispitivanja – pre nego što je usvoje. „Intervenciju bi trebalo povećati tek nakon što je pilotirana u kontekstu interesa i smatra se uspešnom“, pišu oni.

„Intervencije društvenih normi i društvenih tipova mogu dovesti do brzih društvenih promena pod određenim uslovima“, rekla je Konstantino. „Međutim, oni nisu zamena za druge oblike klimatskih akcija, a osmišljavanje efikasne i odgovorne intervencije zavisiće od mnogih faktora.

U propratnom komentaru, Stephan Levandovski (Univerzitet u Bristolu; Univerzitet Zapadne Australije) i Sander van der Linden (Univerzitet u Kembridžu) ​​predlažu da je veća verovatnoća da će izazov pretvaranja naučnog konsenzusa o klimatskim akcijama u društveni konsenzus biti prevaziđen ako praktičari uzmu u obzir „suparnička okruženja bogata dezinformacijama u kojima se saopštavaju normativne informacije, prožimajuc pogrešne percepcije o normama i ponašanju drugih ljudi, mogućnost da se norme zajednice mogu brzo razotkriti nakon ključnih političkih događaja i činjenica da postoje važne razlike u tome koliko su ljudi podložni društvenom uticaju.