Pre par nedelja, predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen vratila se izgleda veoma zadovoljna iz svoje posete Urugvaju. Njen sastanak u Montevideu sa liderima zemalja Merkosura (privredni i politički blok u kom su Argentina, Brazil, Paragvaj, Urugvaj, Venecuela, prim u) prošao je dobro u interpretaciji medija i sporazum o slobodnoj trgovini između dva ekonomska bloka nikada nije bio bliži.

To je važna vest, jer se o spomenutom trgovinskom sporazumu pregovara skoro tri decenije i operacionalizacija ovog ugovora nailazi na konstantne probleme. Međutim, deluje da su EU i Merkosur države prevazišli većinu svojih nedoumica i da ako sporazum dobije podršku od najvećeg broja država članica Unije, trgovina sa minimalnim barijerama između 700 miliona ljudi će postati realnost. To je i neobična poruka u vreme kada protekcionizam i carinski ratovi postaju sve češća praksa, a razmena dobara i usluga bez nameta je sve manje popularna politika.

You may also like

Da li su problemi Nortvolta problem i za EU

Međutim, ne deluju svi zadovoljno mogućom operacionalizacijom ovog ugovora o slobodnoj trgovini. Osim Francuske i Poljske koje se plaše konkurentnosti svojih poljoprivrednika u tržišnom nadmetanju sa latinoameričkim proizvođačima, najveći broj ekoloških grupacija širom sveta se podigao protiv ovog sporazuma. Od grupacije zelenih partija u Evropskom parlamentu do nevladinih organizacija poput GreenPeace, primetan je identičan bes zbog mogućnosti da ovaj trgovinski sporazum postane realnost. Dominantan razlog je strah od potencijalnog smanjivanja očekivanja od strane Evropske unije kada se radi o ekološkim standardima u latinoameričkim zemljama, radi ustupaka biznis sektoru i ubrzavanju postizanja samog sporazuma.

Iako se zvaničnici Evropske komisije brane da su kroz određene tačke sporazuma obezbeđeni visoki standardi kada se radi o životnoj sredini, kao i pridržavanja ciljevima Pariskog sporazuma o klimi, ekološki aktivisti i zelene stranke imaju ogromne sumnje da će se to dešavati i u realnosti. Poljoprivreda u tom smislu ostaje najkontroverznija tema, kako iz ugla dela evropskih proizvođača (francuskih i poljskih) koji se plaše nelojalne konkurencije, tako i kod ekoloških aktivista koji smatraju latinoameričke poljoprivredne prakse za veoma štetne po stanje životne sredine. Međutim, postoje i drugi elementi koji su važni za obe strane, te je važno detaljnije analizirati sam sporazum radi razumevanja njegove važnosti.

Šta u praksi sporazum donosi?

Evropska komisija je na svom vebsajtu navela četiri glavne koristi od ovog sporazuma, a to su: ukidanje visokih carina koje će omogućiti izvoznicima iz EU da uštede preko četiri milijarde evra na carinama godišnje, lakše i jednostavnije carinske procedure koje olakšavaju izvoz, kompanije iz EU će moći da se nadmeću za javne ugovore pod jednakim uslovima sa kompanijama Merkosura, ali i ekskluzivni preferencijalni pristup nekim kritičnim sirovinama i zelenim dobrima. Kada se radi o poslednjoj oblasti, deluje da ona kroz vreme dobija na važnosti, iako je najviše medijske pažnje posvećeno pitanju poljoprivrednih proizvoda i standarda u ovoj oblasti u latinoameričkim državama.

Jedan od važniji faktora zbog kojih ovaj sporazum dolazi baš sada je i međunarodni kontekst ekonomije i politike. Na ovaj način Evropska unija želi da projektuje politički uticaj u ovim državama kroz ekonomsku saradnju u regionu u kom je Kina sve prisutnija kroz trgovinu i investicije. Deo latinoameričkih država je tokom ove godine uveo različite carine na kinesku robu sa ciljem odbrane domaćih industrija. Brazil je sproveo istragu oko damping mera Kine u više oblasti i uveo carine na kineska električna vozila, dok su različite carinske mere uvele i države poput Čilea i Meksika. Evropska unija vidi priliku da uđe na ova tržišta i da svojoj posrnuloj autoindustriji ponudi nova tržišta za plasman robe, jer sporazum obuhvata postepeno snižavanje carina na tradicionalna vozila, ali i hibride i električne automobile. One bi u nešto daljoj budućnosti bile redukovane do 0%. Zbog toga je Nemačka veliki pobornik ovog sporazuma, čiji se auto giganti trenutno suočavaju sa problemima oko slabije prodaje u Kini i rasta troškova proizvodnje. Industrijski giganti u tom smislu vrše pritisak na vladu u Berlinu da ide u smeru sporazuma i pronađe im nova izvozna tržišta na dugi rok.

Osim očekivanja od novog tržišta za industrijske proizvode, evropske države velike nade polažu da će kroz ovaj sporazum dobiti jeftinije sirovine. Merkosur države imaju ogromne rudarske kapacitete i sporazum planira drastično smanjenje carina na uvoz sirovina i ukidanje izvoznih nameta. Sporazum garantuje da neće biti nameta na brazilski izvoz nekoliko sirovina u EU, kao što su: nikl, bakar, aluminijum, čelične sirovine, germanijum ili galijum. Slično tome, Argentina neće primenjivati izvozne takse na svoje sirovine. Zauzvrat, ovoj latinoameričkoj zemlji će biti odobrene izvozne carine za poljoprivredna dobra, što izaziva značajno protivljenje poljskih i francuskih poljoprivrednika. Evropska unija će kroz ovaj sporazum dobiti i jeftiniji pristup litijumu iz Brazila i Argentine, koji spadaju u pet najvećih proizvođača ove sirovine potrebne za autoindustriju. Na ovaj način, Unija želi da diversifikuje rizike koji proizilaze od uvoza kritičnih sirovina iz Kine, gde je ova država oko germanijuma i galijuma već uvela izvozna ograničenja i to može uraditi i za druge navedene resurse.

Još jedan od resursa koji je često manje u fokusu, ali ima svoju važnost u industriji i Brazil je njegov veliki proizvođač je svakako niobijum. Iako deluje nepoznato široj javnosti, on je važan kada se radi o: industriji čelika, baterijama, vazduhoplovstvu, mobilnim telefonima i medicinskim uređajima poput pejsmejkera. Ono što Brazil čini važnom državom jer što na trenutnom svetskom tržištu dominira sa čak 90% celokupne svetske proizvodnje, te bi smanjenje trgovinskih barijera između Evropske unije i ove države bilo od pomoći i evropskim industrijama.

Evropske kompanije se takođe nadaju da bi kroz ovaj sporazum dobile mogućnost da na mnogim javnim nadmetanjima pobede lokalne latinoameričke kompanije sa svojom tehnologijom i ekonomijom obima. Iako ovaj element deluje privlačno Francuskoj, koja je u svojoj praksi spoljne politike sklona ovim potezima, sa druge strane postoji ogroman teg nepopularnosti ove trgovinske relaksacije kod brojnih poljoprivrednika. Njihov najveći strah je da će biti prinuđeni da se takmiče u okolnostima sve strožijih ekoloških regulacija kod kuće sa poljoprivrednicima koji dolaze iz država gde takvih ograničenja ima drastično manje, ona se slabije primenjuju i deo njih direktno negativno utiče na stanje svetske klime kroz krčenje Amazona. Iako su ekološke grupacije i poljoprivrednici mahom na ratnoj nozi u domaćem evropskom javnom prostoru u ratu oko regulacija, kada se radi o sporazumu sa Merkosur državama, deluje da su na istoj strani, mada iz različitih interesa.

Ekološka kritika sporazuma

Kada je Evropska komisija objavila trgovinski sporazum EU-Merkosur u inicijalnoj verziji 2019. godine, baš kada je novi Evropski parlament stupio na dužnost, to je tada izazvalo značajnu pobunu. Uprkos više od dve decenije pregovora, sporazum je kritikovan zbog neusklađenosti sa društvenim, ekološkim i standardima fer konkurencije same Unije. U oktobru 2020. Evropski parlament je izjavio da ne može da odobri sporazum u sadašnjem obliku, navodeći neprihvatljive nivoe razlika u standardima poljoprivredne proizvodnje i nedovoljnih ekoloških i društvenih standarda, uključujući slabe reference na Pariski klimatski sporazum. Protivljenje javnosti, podstaknuto klimatskim aktivizmom i slikama požara u amazonskim prašumama pod brazilskom vladom tadašnjeg predsednika Žaira Bolsonara, dodatno je uništilo entuzijazam, a mnogi su taj dogovor označili kao „trampa automobila za krave“.

Napori za rešavanje ovih problema adresiranih od strane ekološkog dela javnosti su od tada dali neke rezultate. U februaru 2023, nakon izborne pobede levičara Lule Da Silve na izborima u Brazilu, Evropska komisija je predložila „zajednički interpretativni instrument“ za jačanje odredbi o održivom razvoju. Da do ove izborne pobede nije došlo, dotadašnja desničarska vlast najveće članice Merkosura ne bi bila konstruktivna oko ekologije i do ovog iskoraka ne bi došlo. Međutim, ova inicijativa je za posledicu imala nove zahteve zemalja Merkosura kasnije te godine, uključujući mehanizme za procenu i kompenzaciju za evropske trgovinske mere koje utiču na njihove ekonomije. Uprkos nekim iskoracima, iz ugla zelenih partija kritika je da je nedostajala transparentnost, a članovi Evropskog parlamenta iz ove grupacije zamerali su i ranije da nisu dobili dovoljno informacija o samim pregovorima.

You may also like

Maroko je budući gigant za e-vozila

Kritike sporazuma su i dalje rasprostranjene, posebno od strane „zelenog“ dela civilnog društva i različitih udruženja vezanih za poljoprivredu. Zabrinutost je kod njih usmerena na liberalizaciju poljoprivrednih tržišta, izlažući evropske farmere nelojalnoj konkurenciji proizvoda proizvedenih po nižim zdravstvenim, ekološkim i radnim standardima. Pored toga, rizici od krčenja šuma povezani sa povećanim izvozom poljoprivrednih proizvoda, kršenjem prava starosedelačkih naroda i odsustvom konkretnijih obaveza prema Pariskom sporazumu izazvali su alarm još jednom. Protivnici tvrde da sporazum podriva Evropski zeleni dogovor i postavlja štetan presedan za buduće trgovinske pregovore sa državama koje manje ozbiljno shvataju ekologiju. 

Čuvena ekološka organizacija Grinpis je osudila sporazum kao “toksični dogovor“ koji promoviše trgovinu govedinom, pesticidima i plastikom, ubrzavajući time krčenje šuma, degradaciju životne sredine i kršenje ljudskih prava, posebno u Amazoniji. Oni su takođe okupili svoju koaliciju protivnika u koju spadaju različiti kritičari, uključujući sindikate, autohtone grupe, profesore i evropske farmere. Oni su takođe istakli nedostatak transparentnosti tokom 25 godina tajnih pregovora i potencijal sporazuma da potkopa klimatske zakone i zakon Evropske unije protiv krčenja šuma. Uprkos širokom javnom protivljenju i protestima, Evropska komisija je od strane ove organizacije optužena da je zaobišla demokratske procese kako bi pogurala sporazum. 

Ipak, Evropska unije je od prethodne verzije sporazuma napravila određeni vid pritiska oko ekoloških pitanja za drugu pregovaračku stranu. Da li će ona moći da ih relativizuje će zavisiti od pregovaračke moći zemalja Merkosura da ospore planirana pravila Evropske unije protiv krčenja šuma, koja bi ograničila uvoz proizvoda uzgajanih na zemlji gde je isečena šuma ili evropski porez na ugljenik proizveden u procesu proizvodnje nekog proizvoda (tzv. Carbon Border Adjustment Mechanism). Iako evropska ekonomija deluje trenutno stagnantno, pojedine industrije nisu u dobrom stanju, postoji velika zavisnost od Kine oko sirovina i nisu sve države jedinstvene oko ovog sporazuma, pregovaračka pozicija Merkosura je značajno lošija. To naročito važi za dve najveće ekonomije ovog bloka, Argentinu i Brazil, koje nisu u dobrom stanju. Iako se često predstavlja da je sporazum spas za pojedine moćne evropske privrede, on je još više spas za ovu grupaciju latinoameričkih država u lošoj ekonomskoj situaciji, te će pregovaračka moć Unije oko ekologije biti nešto veća nego ranije.

Kako će izgledati sporazum?

U ovom trenutku deluje da sporazum ide ka realizaciji i da države protivnice nemaju dovoljno veliku koaliciju. Francuska kao noseća zemlja protivnica nije u stabilnom stanju sa svojim bilansom javnih finansija i slabom vladom koja se muči sa izglasavanjem predloga budžeta. Uz nju stoje i Poljska, Austrija, Holandija i druge manje države, ali dosta će zavisiti od Italije. Ova država kao treća ekonomija Evropske unije i treća po veličini populacije je jedna od najvećih izvoznica u države Merkosura, ali ima određene strepnje oko položaja svojih poljoprivrednika ukoliko dođe do liberalizacije tržišta. Ubeđivanje Italije od strane Nemačke i Španije može da definitivno prebaci balans moći dodatno ka državama koje su za sporazum.

Jedan od najvećih prednosti koje ima strana koja se zalaže za postizanje sporazuma je podrška najbrojnije evropske grupacije partija, Evropske narodne partije, a koja čini oko ¼ Evropskog parlamenta po broju poslanika. Ova evropska koalicija stranaka desnog centra je u svom saopštenju sporazum nazvala „istorijskim“ i „prekopotrebnim podsticajem“ za evropsku privredu. Ona navodi ekonomske benefite kroz ukidanje oko 91% carina, posedovanje linije odbrane u slučaju uvođenja carina od strane Donalda Trampa, ali i zaštitu oko 350 proizvoda sa geografskim oznakama porekla iz EU na latinoameričkom tržištu. Partija takođe brani sporazum kroz komuniciranje da poseduje odredbe koje se tiču sprečavanja krčenja šuma, iako zeleni deo kritika navodi da one nisu dovoljno jasne i primenjive.

Ono što iz argumentacije najmoćnije evropske grupacije stranaka ima dosta uticaja i na realnost jesu pretpostavljene trgovinske mere Donalda Trampa. Ukoliko one budu delovale kao sve izvesnija mera, a ne niz retorskih blefova kojima je on sklon, sporazum će se uz sve manjkavosti izvesnije progurati. Evropske ekonomije zaista mogu naići na probleme, jer je trgovinski suficit Evropske unije u odnosu na SAD dosta veliki i iznosi oko 150 milijardi evra, a Tramp može gađati carinama baš najproduktivnije delove evropske privrede. U njih spadaju automobilska industrija ili farmaceutski sektor, a koji se nadaju da kroz sporazum sa Merkosurom mogu naći nova tržišta za svoj izvoz i tako ublažiti efekte Trampa. Ekologija se definitivno u tom kontekstu može naći kao cena ovih pregovora i Brisel može popustiti u odnosu na mere na kojima je insistirao. Jedan deo garancija u svakom scenariju je što je u Brazilu na vlasti partija koja je obzirnija u odnosu na stanje životne sredine nego njeni prethodnici. Manjkavost je što u drugoj ekonomiji po veličini, Argentini, to nije slučaj i novi predsednik Milej će koristiti svaki alat za privredni rast koji ima na raspolaganju i generalni pokazuje skepsu prema bitnosti ekologije.

Ukupno gledano, deluje da Evropska komisija, uprkos širokom protivljenju i kritikama, nastavlja da proglašava ovaj sporazum istorijskim iskorakom i ide u smeru podrške usvajanju. Ekološki standardi i pitanja održivosti ostaju definitivno ključna prepreka, s obzirom na neusklađenost između političkih ambicija i stvarne implementacije svih mera. Kako se približava glasanje o ratifikaciji, jasno je da će dalja sudbina ovog sporazuma zavisiti od toga da li će ekološki zahtevi i prava lokalnih zajednica biti adekvatno integrisani, ili će ekonomija još jednom prevladati nad održivošću, naročito u trenutnim ekonomski nestabilnim vremenima za evropsku privredu.