Uspon i pad francuskih Zelenih

Uspon i pad francuskih Zelenih
Foto: www.eelv.fr

Retko koja partija na Zapadu je tako brzo i na toliko različitih mesta napravila toliko trivijalnih grešaka kao EELV. Zeleni gradonačelinici i regionalni odbori stranke najviše su zaslužni što je rejting ove partije za manje od godinu dana od ulaska u gradske skupštine pao na ispod 50%

Pre malo više od dve godine, izbori za Evropski parlament bili su uokvireni kao ključna, sudbonosna, bitka između proevropskih i populističkih snaga. Slična atmosfera postojala je i u Francuskoj, gde su se do samog finiša trke borile stranke predsednika Emanuela Makrona i desne opozicionarke Marin Le Pen. Dve partije bile su skoro izjednačene i ništa sudbonosno se nije dogodilo, osim što su tradicionalne establišment stranke desnice i levice pale na jednocifrene rezultate.

Ono što je u ovoj izbornoj trci prošlo ispod radara je značajan proboj zelene snage EELV (Evropska ekologija – zeleni). Ova partija je osvojila 13% i bila trećeplasirana, odmah ispod Makrona i Le Penove. Osim solidnog rezultata, podatak da je ova stranka bila prvoplasirana među glasačima mlađim od 34 godina, bila je ohrabrujuća. Simbolički je to slalo važnu poruku:“Mi smo budućnost!“. Dok se drugi bave politikantskim nadgornjavanjem, mladi su zabrinuti za to kako će izgledati planeta i klima kada njihova generacija preuzme kormilo.

Da je ova partija opasnost za ostale stranke i da ima potencijala, ubrzo su pokazali i lokalni izbori, godinu dana nakon evropskih izbora. Francuski zeleni su u sličnom naletu ostvarili trijumf u okviru levih koalicija. Gradovi od Marselja i Bordoa, preko Strazbura i Nansija, do Liona i Bezansona, zabeležili su svoje zelene talase. U već zelenom Grenoblu, gradonačelnik Erik Piol iz ekološke EELV, je reizabran. 

Celokupni pozitivan niz događaja za ovu stranku davao je odličnu šansu za predsedničke izbore 2022. Međutim, trenutno deluje da ta šansa neće biti iskorišćena. Taj nesrećni razvoj događaja se nije desio bez razloga.

Šanse ekologa

EELV
Foto: EELV. Twitter

U periodu pre predsedničkih izbora 2017, na kojima je novajlija Emanuel Makron bio izabran, francuska politička scena bila je kartelisana. Scenom su dominirale dve velike sistemske stranke, levog centra i desnog centra. Levi Socijalisti i desni UMP/Republikanci bili su jedine potentne partije, koje su mogle da daju predsednika. Uz to, izborni sistem za parlamentarne izbore, takođe je bio dizajniran po meri ove dve establišment stranke i ostali akteri nisu mogli da dobiju adekvatno skupštinsko predstavljanje.

Kao jedni od gubitnika takvog stanja, bili su upravo zeleni. Iako su partije ove vrste postojale u Francuskoj još od 1980-ih, prostor za njih je bio sužen. Levi i desni centar uživao je sve sistemske prednosti, a uloga zelenih stranaka bila je svedena na satelita Socijalista i podršku u drugom izbornom krugu. Njihove ideje uživale su podršku među građanstvom, ali su kao partije bili ograničene uloge.

Zasićenost birača establišmentom nakon mandata socijaliste Olanda, i pre toga republikanca Sarkozija, dalo je krila centristi Makronu i desničarki Marin Le Pen 2017. Emanuel Makron se brzo pozicionirao među umerenim glasačima iz urbanih centara, a Marin Le Pen među gnevnim glasačima iz ruralnih krajeva i deindustrijalizovanih siromašnih regiona. Uz sistemske stranke koje su bile u fazi unutrašnjeg trvenja, teren je bio spreman za veliku promenu i Emanuel Makron je u drugom krugu pobedio desničarsku protivnicu.

Ipak, njegova vlast se nije pokazala kao najpopularnija među građanima i ukupni rejting predsednika brzo je pao na nivo njegovih predhodnika. Ono što je važno je što se predsednik kroz mandat reaktivno sve više pomerao ka desnici, ostavljajući iza sebe sve veći pul umereno levih birača. Ovo mačevanje sa Republikancima i Marin Le Pen na desnici ostavilo je dosta prostora za partije levog centra da je iskoriste. Zeleni su to uspešno učinili i 2019. na izborima za Evropski parlament i 2020. na lokalnim izborima.

U međuvremenu se rejting predsednika Makrona oporavio tek na oko 40%, a za vreme svog mandata ekologija mu je bila ranjivo pitanje. Sa jedne strane, napustio ga je najpopularniji ministar ekologije, Nikola Ulo, jer „predsednik ne radi dovoljno za životnu sredinu“. Na drugoj strani, pokušaj da uvede porez na štetne emisije (carbon tax) završio se masovnim protestom „žutih prsluka“ koji ga umalo nije koštao predsedničkog mandata.

Takvo stanje na terenu bilo je idealno za zelenu partiju EELV. Sistemske stranke u stanju raspada, prilično oštećeni predsednik i za prosečnog birača (pre)radikalna Marin Le Pen, predstavljaju ne mnogo tešku konkurenciju. Uz prethodne solidne uspehe na izborima za Evropski parlament i u brojnim gradovima, postojao je veliki potencijal za nekog kandidata ekologa.

Kako su zeleni prokockali prednost

Ono što predstavlja najveći problem kod novih partija je skepsa birača u odnosu na njihovu kompetentnost. Etablirane stranke mahom imaju prednost dojma „kompetetnosti“, ali prosečan birač ima sumnje u odnosu na to da li su te partije korumpirane, štite uvrežene interese ili ne daju rezultate u odnosu na obećanja. Kada negativni epiteti prebace utisak kompetentnosti, glasači su spremni da rizikuju i nekom novom daju šansu.

Iz tog razloga, kada nove partije dođu na vlast, ključno je da izbegnu dve zamke. Prva je da se u praksi pokažu identičnim kao prethodne nepopularne establišment partije, odnosno da su korumpirane, da štite uvrežene interese ili da su jake na rečima, a slabe na delima. Jednom rečiju, da su isti kao i prethodnici. Druga zamka je da potvrde sumnje koje su glasači imali, i uprkos njima rizikovali, a to je da su potpuno nekompetentni i nesposobni da vrše vlast.

Emanuel Makron je izbegao drugu zamku i pokazao se kao kompetentan, ali je za vreme svog mandata stekao imidž arogantnog lidera, koji nije ispunio svoja pompezna obećanja i koji je „predsednik bogatih i njihovih interesa“. Od nove snage u uzletu, postao je brzo percipiran identično kao njegove establišment kolege. 

Zeleni su sa druge strane osvajanjem brojnih gradova uspeli da izbegnu zamku broj jedan, ali su za manje od godinu dana upali u drugu zamku. Svojim političkim predlozima, izjavama i biranjem suludih političkih bitaka, brzo su protraćili ogroman politički kapital. Za manje od godinu dana su od snage u povoju postali percpirani kao politički amaterska grupacija, koja se bavi trivijanim pitanjima. To je velika razlika u odnosu na  nemačke zelene, koji su kroz vladu sa Gerhardom Šredorom i kroz umerenu vlast u 11 od 16 regionalnih vlada, pokazali da su partija na koju se glasač može osloniti.

Serije gafova i grešaka zelenih

Kao što je novinar Džon Ličfild u jednom od svojih tekstova pisao, retko koja partija na Zapadu je tako brzo i na toliko različitih mesta napravila toliko trivijalnih grešaka. Zeleni gradonačelinici i regionalni odbori stranke najviše su zaslužni što je rejting ove partije za manje od godinu dana od ulaska u gradske skupštine pao na ispod 50% po istraživanju agencije Odoksa. Ovaj trend se može lako sublimirati kroz nekoliko suludih političkih borbi. One su u prethodnih godinu dana podrazumevali borbu protiv jednog od najpopularnijih sportskih festivala, jednog od najpopularnijih simbola praznika, jednog od najpopularnijih ličnosti iz pop kulture i jedne nove tehnologije.

Za početak, zeleni gradonačelnik Liona odlučio je da septembru prošle godine svoj mandat započne političkom borbom sa najpopularnijim francuskim sporskim događajem, Tur d Fransom. Iako može delovati neobično da se zelene partije zalažu protiv biciklizma, želja da se otkaže ovaj festival pravdana je „mačizmom i prevelikom komercijalizacijom“. Kao simbol nacionalnog jedinstva koji građani vole, ovaj festival svakako nije bio najlakša meta, te se u anketama blizu 70% građana nije složilo sa zelenima.

Foto: Mat Napo, Unsplash

Na drugom kraju Francuske, zeleni gradonačelnik Bordoa svoju borbu usmerio je protiv novogodišnjih jelki. S obzirom da se zalaže protiv takvog odnosa prema biljkama, otkazao je gradsku božićnu dekoraciju u vidu velike jelke. U različitim gradovima, zeleni političari su se protivili ugrađivanju internet mreže pete generacije, te ju je zeleni gradonačelnik Grenobla opisao kao: „…jedino korisnu ako hoćete da gledate pornografiju u visokoj rezoluciji na telefonu dok se vozite u liftu.“ 

U glavnom gradu, Parizu, zeleni su kao deo vladajuće većine odlučili da se bore protiv statue preminulog „francuskog Elvisa“, Džonija Holideja. Razlog za to je što se na spomeniku nalazi motorcikl Harli Dejvidson, a motorcikli su veliki zagađivači. Osim kritike opozicije, za ovu borbu su dobili i kritiku gradonačelnice iz partnerske Socijalističke partije.

Koliko god ova pitanja delovala trivijano i benigno da oštete nečiji politički krediblitet, omogućila su da se zeleni u Francuskoj u kratkom roku počnu percipirati kroz dva štetna imidža. Prvi je arogancija i nekompetentnost, koja se oslikava kroz bavljenje trivijanim i simboličkim pitanjima, dok građani imaju mnogo veće probleme. Paralelno sa tim, nije preporučljivo da nova partija svoj imidž gradi kroz napadanje svih stvari koje su prosečnom biraču drage (Tur d Frans, Džoni Holidej ili božićna jelka) ili mu mogu biti korisne (još brži internet), a da pritom ta pitanja nisu od ključne važnosti. To partiju čini u imidžu ideološki radikalnom i nerazumnom, što spušta širu prihvaćenost važnu za pobedu.

Drugi loš imidž je imidž kojeg se moraju čuvati sve ekološke partije. Ukoliko se borba za zelenu transformaciju predstavi kao borba protiv svega u čemu građani uživaju i borba za asketizam i štednju, to je sigurna gubitnička strategija. Koliko god da su glasači svesni da je klimatska katastrofa realna pretnja, uokviravanje ekologije kao budućnosti u kojoj će manje imati i manje moći da uživaju u stvarima koje vole, nije ugao gledanja koji donosi pobedu. 

Dok su nemački zeleni uspeli da izbegnu oba i uspešno su suzbili radikalizam u svojim redovima, francuski ekolozi to nisu. To dosta olakšava objašnjenje zašto su nemački zeleni u anketama blizu prvog mesta, a u francuskoj je zeleni predsednički kandidat daleko od pobede.

Da li su zeleni prokockali šanse?

Ukoliko se pogledaju ankete pred francuske predsedničke izbore sledeće godine, trenutno deluje da zeleni neće nastaviti prethodnu seriju uspeha. Kao najbolji predsednički kandidat ove partije je i najpoznatiji član, Janik Žado. Ovaj generalno arikulisani i umereni lider platio je cenu opšteg pada rejtinga svoje partije. U anketama iz prethodnih meseci, Žado je pozicioniran tek kao petoplasirani ili šestoplasirani sa oko 7% podrške glasača. Na prvom mestu se nalaze Makron i Le Pen sa po oko 25%, umereni desničar Bertran sa oko 17%,  levičar Melanšon sa blizu 10%, dok Žado najčešće deli mesto sa socijalistkinjom gradonačelnicom Pariza, Anom Idalgo.

Ovakav trenutni odnos snaga nije ohrabrujući za zeleni EELV. Njen najjači kandidat zasebno ima prilično slab rejting u odnosu na kandidate ispred njega, koji sami po sebi nisu naročito popularni. Osim samog niskog rejtinga, u opticaju se nalazi još nekoliko konkurentskih kandidata na levici koji ciljaju iste glasače. Čak i kada se svi levi kandidati saberu, njihov zajednički rejting tek u zbiru dolazi blizu rejtinga Marin Le Pen ili Emanuela Makrona. To takođe nije ohrabrujuće.

Francuski zeleni zato mogu dati korisnu lekciju ostalim srodnim partijama u Evropi. Ta lekcija je kako savremena ekološka partija ne bi trebalo da deluje i koje poteze bi trebalo da izbegava. Partije iz ove ideološke porodice bi trebalo da biraju bitke koje će da vode i da pametno troše politički kapital koji steknu. Naročito ako se radi u državama koje su političke kartelisane i gde se politički kapital teško stiče, poput Francuske.

Umesto retorskog radikalizma i napadanja stvari koje ljudi vole, trebalo bi se usmeriti na zelena pitanja sa kojima se većina birača slaže. Takvih je danas dosta, za razliku od bilo kog drugog perioda u prošlosti. U suprotnom, ekološke partije će biti percipirane kao radikalne i sužene na malu nišu najtvrđih ekoloških glasača. Niša suženih glasača ne dovodi do pobede, a bez pobede nema sticanja političke moći koja omogućava da se ekološka agenda stranke sprovede u delo.

Ukoliko zelene snage žele da nauče nešto od zapadnih kolega, svoj fokus bi trebalo da usmere više ka Nemačkoj u septembru ove godine, a manje ka Francuskoj sledeće godine.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap