Afrika kao region privlači i privlačiće pažnju najvećih svetskih kompanija i država velikih sila više nego ranije
Kada se god govori o Africi i njenom ekonomskom stanju i perspektivi u globalnoj ekonomiji, često se govori o kontinentu koji ima dosta potencijala, ali još više ozbiljnih problema. Radi se o kontinentu koji ima veliki broj prirodnih bogatstava, ali čija iskorišćenost se već dekadama nalazi ispod nivoa koji bi promenio živote građana ovog kontinenta. Slično se može govoriti i kada je tema zelena tranzicija i uloga ovog kontinenta u trenutno aktuelnom globalnom procesu promena u energetici, industriji, transportu i drugim povezanim oblastima.
Iako zelena tranzicija kao tema na veoma siromašnom kontinentu može delovati kao preveliki luksuz, ona to nije. Zagađenje koje će dolaziti sa ovog kontinenta u budućnosti će gotovo izvesno rasti, a u sklopu globalne zelene tranzicije Afrika može imati važnu ulogu. Značajan deo energenata i retkih minerala nalazi se i na teritoriji ove velike grupe države, koje je u svetskoj mapi zelenih reformi teško zaobići. Ukoliko bi države iz ove regije sveta želele da se što bolje pozicioniraju u globalnom takmičenju za resurse bitne u zelenoj tranziciji, ova tema bi trebalo da postane što veći prioritet i za afričke političke elite.
Iz tog razloga, važno je analizirati koje potencijale značajne za svetski ekološki zaokret poseduje i ovaj kontinent, kao i da li postoji šansa da oni budu iskorišćeni adekvatno. Ukoliko afričke političke elite budu dovoljno odgovorne ili umešne, ovaj siromašni kontinent sveta može uhvatiti priključak svetskog razvoja i promeniti svoju sudbinu. Postavlja se pitanje da li to može biti realni sled događaja i u ako da, koji je put do tog ishoda?
Potencijali Afrike u svetskoj zelenoj slagalici
Kada se god govori o potencijalima neke siromašnije države zbog njenih prirodnih dobara, često se postavljaju pitanja zašto one uprkos tim resursima nisu bogate ili zašto ti resursi nisu iskorišćeni valjano. Najveća prepreka dinamičnijem razvoju takvih država je manjak kapitala, ali i potrebnih znanja, tehnologija i plasmana proizvoda van već postojećih lanaca korporacija. Velika prirodna bogatstva bez kapitala ostaju samo potencijal, a većina siromašnih država sveta je siromašna, jer logično kapital nema u osnovi.
Siromašne države kapital mogu steći štednjom, zaduživanjem ili investicijama iz inostranstva, koje mogu popuniti rupu u manjku domaćih investicija, kojih nema zbog manjka novca države i domaćeg privatnog sektora. S obzirom da su mogućnosti afričkih država za zaduživanje ili štednju ograničene, dosadašnji obrazac korišćenja prirodnih resursa bio je fokusiran na strane investicije i uključivanje domaćih kapaciteta za eksploataciju resursa u razrađene međunarodne lance snabdevanja velikih korporacija i država.
U sferi potreba za globalnu zelenu tranziciju primetan je identičan obrazac, kao i u sferi obnovljivih izvora u energetici na ovom kontinentu.
U tom smislu, najvažnije je obraditi budućnost pitanja zelene energije u Africi i uloge ovog kontinenta u obezbeđivanju ključnih elemenata zelene tranzicije u svetu. Prvi trend čini Afriku atraktivnim kontinentom za svetske napredne investicije, dok drugi trend čini siromašnu regiju arenom za svetsko nadmetanje prvenstveno Kine i Sjedinjenih Američkih Država za ključne resurse. U oba slučaja različite afričke države mogu da zabeleže solidne dobiti, ali i da generišu nove rizike zbog svojih već postojećih institucionalnih manjkavosti.
Afrički energetski potencijali i rizici
Specifični klimatski uslovi na ovom velikom kontinentu omogućavaju i dobre prirodne uslove za različite obnovljive izvore energije, koji su tek u povoju. Najočiglednija prilika leži u solarnoj energiji i potencijalima za intenzivnu proizvodnju električne energije na ovaj način. Afrika generiše najviše sunčeve svetlosti u poređenju sa svim ostalim kontinentima na Zemlji, posebno zato što ima značajan globalni udeo stalno sunčanih oblasti, poput ogromne pustinje Sahare.
Čak i oblasti pod džunglom, koje nisu suncem bogati pustinjski krajevi, imaju iznadprosečni potencijal za upotrebu solarne energije zbog blizine Ekvatoru. U tom smislu, potencijali za ovaj vid obnovljivih izvora je manje ili više uravnoteženo raspoređen širom Afrike, a po mogućem maksimalnom obimu proizvodnje struje može prebaciti trenutnu potrošnju električne energije Evropske unije. Kada se radi o ovom konkretnim obliku obnovljivih izvora, najizvesnije je da bi evropska uloga kao stranog investitora bila najizvesnija, jer već danas značajan deo fosilnih goriva iza Afrike nalazi svoje tržište na Starom kontinentu. Sa energetskom krizom u Evropi i sankcijama Rusiji, ta uloga je postala dodatno važna.
Domaće afričko tržište struje je disproporcionalno malo, jer od nešto iznad 1,3 milijarde stanovnika ovog kontinenta, oko 600 miliona ljudi i dan danas nema pristup struji. Ovako nizak stepen elektrifikacije čini afrički udeo u svetskoj populaciji bez pristupa električnoj energiji na skoro ¾, što nekada može učiniti zelenu tranziciju smešnom temom na kontinentu gde svaki drugi stanovnik nema struje.
Ipak, rizici od ubrzavanja klimatskih promena mogu imati disproporcionalno velike negativne efekte po ovaj kontinent sa rastućom populacijom.
Većina žrtava posledica klimatskih promena izvesni će se desiti u Africi, a potencijalno smanjenje proseka godišnjih padavina može najviše pogoditi arhaičnu poljoprivredu u ovom regionu koja disproporcionalno mnogo više zavisi od klimatskog stanja, nego poljoprivreda u drugim regionima sveta.
Trenutni trendovi u samoj Africi nisu obećavajući, jer u ovom regionu štetne emisije ubrzano rastu. Sada već davne 1990. štetne emisije CO2 celog kontinenta Evrope bile su 8 milijardi tona, a njenog velikog južnog suseda tek malo više od pola milijarde.
Tokom 2021. godine štetne emisije Starog kontinenta došle su do samo 5,3 milijarde tona, dok su afričke emisije CO2 stigle do skoro 1,5 milijardi tona. Ukoliko bi se navedeni proizvedeni CO2 merio u odnosu na proizvedenu vrednost u dolarima, to bi predstavljalo veoma neefikasan sistem koji bi kroz dalju ekonomsku ekspanziju regiona mogao da postane glavni odžak sveta, kada u jednom momentu to prestane da bude Azija (koja je trenutno na ubedljivo prvom mestu).
Zbog toga, u idealnom scenariju zelene tranzicije po analizama Međunarodne agencije za obnovljive izvore energije u Africi, solarna energija bi morala da do 2050. dobaci do skoro jedne trećine udela u proizvodnji struje u ovom regionu sveta. Hidro energija bi u specifičnim regionima u zbiru morala da iznese nešto iznad jedne desetine proizvedene električne energije, gde bi uz još 15ak odsto drugih izvora, značajan udeo od još jedne trećine u zbiru morale da iznesu različite forme energije vetra. Po trenutnim planovima energetskog razvoja na kontinentu, ciljevi nisu realni i 2050. bi skoro pola električne energije dolazilo iz prljavih izvora ako se ništa ne promeni.
Iz tog razloga energetika što se tiče zelene tranzicije ostaje slaba točka afričkog kontinenta i bez većeg međunarodnog angažovanja i kapitala progres će biti manje izvesni put. Trenutni kapaciteti su slabi i stvaraju pesimizam u odnosu na buduće trendove, iako solarna energija ima nesumnjivi potencijal koji može napraviti razliku u rezultatu na kontinetu i u svetu.
Afrika i retki minerali
Drugi element u kom najsiromašniji kontinent sveta može imati važan doprinos je snabdevanje sveta materijalima koji nisu lako dostupni, a bez kojih zelene tranzicije nema ni u najrazvijenijim delovima sveta. Naravno radi se o retkim mineralima, koji su kičma promena u svim elementima ekološkog zaokreta, uključujući i proizvodnju jednog običnog automobila na električni pogon. Bilo da se radi o kobaltu, litijumu, cerijumu ili nekom drugom retkom mineralu, globalna potražnja za njima je ogromna, a ovaj kontinent ih ima u izobilju i već danas glavne svetske sile se interesuju za njih u velikoj meri.
Glavni svetski proizvođač i majstor obrade svih navedenih ključnih minerala je trenutno Kina, koja je iz tog razloga već duže vreme prisutna u Africi. Oko dve trećine svetskih retkih elemenata proizvodi Kina, dok oko četiri petine obrađuje, sa veoma razvijenim lancima snabdevanja. Bez spomenutih materijala zelena tranzicija gotovo je nemoguća, te se očekuje rapidan rast potražnje za ovim mineralima, gde bi 2030. godina bila ključna što se tiče proizvodnje automobila na električni pogon i njihovih baterija.
Početkom dvehiljaditih Peking je definisao cilj da bude dominanta sila u sferi u ovoj oblasti, te je ekspanzija kineskih rudničkih giganata afrička realnost već više od decenije, sa pratećim kreditima i ponuđenim infrastrukturnim projektima različitim državama na kontinentu.
Zapadne države, a prvenstveno Sjedinjene Američke Države, se takođe uključuju u ovo nadmetanje u Africi i traže prostor za svoje lance snabdevanja. Evropska unija takođe povećava pažnju u odnosu na ovo pitanje, s obzirom da Brisel skoro 100% svojih retkih minerala uvozi iz Kine, od koje u potpunosti zavise ambiciozni planovi evropske zelene tranzicije do 2030.
U ovom trenutku Demokratska Republika Kongo predstavlja državu koja generiše najviše interesovanja obe strane i gde Kina ima već razrađeno poslovanje naročito u sferi eksploatacije kobalta. Različite manje afričke države takođe dobijaju višestruke ponude konkurentskih strana oko projekata povezanih sa litijumom, kobaltom i drugim mineralima potrebnim za savremenu industriju od baterija, preko mobilnih uređaja, obnovljivih izvora energija do električnih vozila.
S obzirom da su afrički budžeti za istraživanje postojećih rezervi ruda bili veoma niski, veruje se da su rezerve i potencijali još veći od trenutno procenjenih.
Najveći rizik za afričke države je da ne iskoriste za sebe maksimalne potencijale koje retki minerali nude u svetskoj slagalici zelene tranzicije. U dosadašnjoj praksi, pojedine države (poput spomenute DR Kongo) su se žalile da od rudarskih postrojenja nisu dobila dovoljno. Razlog za takav ishod su loše ispregovarani sporazumi, slabi kapaciteti za generisanje poreskih prihoda od rudarstva i slabe institucije i pravni sistem koje su terale ozbiljnije investitore iz spomenutih država.
U boljem slučaju, ove države mogu lepo trgovati svojom povoljnom pozicijom, cenjkati se sa više velikih sila oko što boljih uslova, obezbediti kroz koncesije za retke minerale i povoljne trgovinske sporazume za sebe ili dobiti solidne političke ustupke. Uprkos osrednjim pregovaračkim i institucionalnim kapacitetima, izvoz DR Konga trenutno čini preko 50% obrađeni bakar i bakarna ruda, a preko trećine obrađeni kobalt i njegova ruda. Može se reći da ovu, ali i mnoge druge afričke nacije, iznad finansijske površine potpune ekonomske propasti održava industrija povezana sa retkim mineralima. U budućnosti ona sa pratećom proizvodnjom može biti i izvor smanjenja siromaštva i povećanja relevantnosti u političkoj i ekonomskoj sferi za brojne afričke narode.
Realistični scenario za Afriku
Kada se posmatra zelena tranzicija kao proces koji je započet i koji neće stati, već će se za trenutne prepreke tražiti i najkreativnija rešenja, svako ko na vreme „uđe u ovaj voz“ imaće koristi. Afričke države iz tog razloga mogu u ovoj novi podeli karata u svetu pronaći šansu za sebe i nešto poboljšati svoj položaj globalno i regionalno, kao i ekonomski položaj svog stanovništva. U spomenutom procesu ove nacije se mogu svojim prirodnim bogatstvima vešto nametnuti kao neizostavan deo novog svetskog talasa promena u ekonomiji.
Najbolji scenario za čitav niz afričkih država bio bi da za početak njihovi potencijali za solarnu energiju generišu ogromne inostrane investicije, a pre svega evropske. Afričke države na taj način mogu da sa svojim obnovljivim izvorima proizvodnje električne energije unovče potencijale koji su sada na minimumu, kao i da deo energije usmere u svrhu izvoza.
Na drugom polju afričke države mogu da ostvare mnogo veće dobiti kada se radi o pozicioniranju na tržištu retkih minerala potrebnih za zelenu tranziciju širom sveta. One navedene potencijale mogu naplatiti i u političkoj i u ekonomskoj sferi, trgujući sa Kinom, Sjedinjenim Američkim Državama, Evropskom unijom, Australijom i drugim zainteresovanim akterima. U gorem scenariju, lokalne korumpirane elite mogu uništiti priliku kroz katastrofalne pregovore ili loše institucionalne kapacitete koji mogu odbiti ozbiljnije investitore i dobiti od poreza.
U svakom scenariju, bilo onom manje ili više povoljnom, Afrika kao region privlači i privlačiće pažnju najvećih svetskih kompanija i država velikih sila više nego ranije. Najvažniji benefit procesa je što bi afrički doprinos zelenoj tranziciji u svetu bio i doprinos bržem smanjenju šansi za najozbiljnije štetne posledice po klimu i život ljudi na planeti, koji bi se disproporcionalno više odrazio na ovaj kontinent.
Iako bi direktno gledano ova pozitivna posledica bila više nematerijalna, u regionu gde su ipak materijalni problemi centar svega, ona je svakako minimalna korist koju bi ovaj kontinent generisao.
U povoljnijem ishodu, Afrika bi iskoristila ovaj unikatni položaj na svetskoj mapi da uhvati priključak sa svetskom ekonomijom koji je izostao u prethodnim dekadama. Deo prepreka ka ovom boljem ishodu je sadržan u strukturnim problemima koji more ovaj region decenijama, kao i korumpiranim političkim elitama. Ukoliko ne dođe do napretka u ovim oblastima u narednim godinama, ovaj siromašni kontinent će ponovo biti iskorišćen i neće realizovati dobit za sebe koliko je realno bilo moguće. Zato zelenu tranziciju bi iz ugla Afrike trebalo gledati i kao put da region na više polja „izađe na zelenu granu“, jer u suprotnom može biti dodatno marginalizovan od glavnih tokova svetske privrede i benefita koje oni nose se sobom. U prevodu, afrički potencijali će još jednom ostati na nivou potencijala, koji nažalost nisu pretvoreni u realnost.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *