Da li se globalno zagađenje plastikom približava tački bez povratka?

Da li se globalno zagađenje plastikom približava tački bez povratka?
Foto: OCG Saving The Ocean, Unsplash

Trenutne stope emisije plastike na globalnom nivou mogu izazvati efekte koje nećemo moći da preokrenemo, tvrdi novo istraživanje objavljeno početkom jula u magazinu Science.

Kako navode autori, zagađenje plastikom predstavlja globalnu pretnju, a akcije drastičnog smanjenja emisije plastike jedini su „racionalan odgovor“.

Plastika se nalazi svuda na planeti: od pustinja i vrhova planina do dubokih okeana i arktičkog snega. Od 2016. godine procene globalnih emisija plastike u svetska jezera, reke i okeane kretale su se od 9 do 23 miliona metričkih tona godišnje. Slična količina se godišnje emituje na kopno. Očekuje se da će se ove procene skoro udvostručiti do 2025. godine ako se primene dosadašnji scenariji.

„Plastika je duboko usađena u naše društvo i završiva u prirodi čak i u zemljama sa dobrom infrastrukturom za rukovanje otpadom“, kaže Metju Meklod, profesor na Univerzitetu u Stokholmu i vodeći autor studije. On dodaje da emisije rastu, uprkost povećanju svesti o zagađenju plastikom među naučnicima i javnošću u poslednjih nekoliko godina.

To odstupanje ne iznenađuje Mine Tekman, doktorku na Institutu Alfred Vegener u Nemačkoj i koautorku studije, jer zagađenje plastikom nije samo ekološko, već i „političko i ekonomsko“ pitanje. Ona veruje da rešenja koja se trenutno nude, kao što su tehnologije recikliranja i čišćenja, nisu dovoljna i da se moramo suočiti sa problemom u korenu.

„Svet promoviše tehnološka rešenja za reciklažu i uklanjanje plastike iz okoline. Kao potrošači verujemo da će se, kada pravilno odvojimo svoje plastično smeće, sve to magično reciklirati. Tehnološki, reciklaža plastike ima mnoga ograničenja, a zemlje koje to čine imaju dobru infrastrukturu i izvoze svoj plastični otpad u zemlje sa lošijim objektima za reciklažu. Smanjivanje emisija zahteva drastične mere, poput ograničavanja proizvodnje nove plastike da bi se povećala vrednost reciklirane plastike, i zabrana izvoza plastičnog otpada, osim ako to nije u zemlju sa boljim reciklaža“, kaže Tekman.

Ne možemo da računamo na prirodnu razgradnju

Plastika se akumulira u životnoj sredini kada ispuštene količine premašuju one koje se uklanjaju inicijativama za čišćenje i prirodnim ekološkim procesima, što se dešava postupkom u više koraka poznatim kao razgradnja.

„Raspadanje plastike događa se zbog mnogih različitih procesa, a mi smo prešli dug put u njihovom razumevanju. Ali ono neprestano menja svojstva zagađenja plastikom, što otvara nova vrata za još pitanja“, kaže Hans Peter Arp, istraživač iz Norveškog geotehničkog instituta (NGI) i profesor na Norveškom univerzitetu za nauku i tehnologiju (NTNU) koji je takođe bio koautor studije.

„Razgradnja je vrlo spora i nije efikasna u zaustavljanju akumulacije“, kaže Arp. Plastika je prema tome „slabo reverzibilni zagađivač“, kako zbog svojih kontinuiranih emisija, tako i zbog postojanosti.

Udaljene lokacije su posebno ugrožene, objašnjava koautorka Anika Janke, istraživačica u Helmholcovom centru za istraživanje životne sredine (UFZ) i profesorka na RVTH Ajen Univerzitetu.

„Trenutno opterećujemo životnu sredinu sve većim količinama slabo reverzibilnog zagađenja plastikom. Za sada ne vidimo široko rasprostranjene posledice, ali verovatno nećemo moći da ih preokrenemo u budućnosti „, upozorava Meklod.


Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena *

Share via
Copy link
Powered by Social Snap