Goruće pitanje iz ovog domena je kako hendlovati brzu modu o čijim se posledicama u ekonomskom i društvenom smislu govori sve češće i glasnije. 

Problem je suštinski vrlo jednostavan, iako su njegove implikacije kompleksne i dalekosežne; ne samo da brza moda podrazumeva prekomernu upotrebu prirodnih resursa što dovodi do sumanutih količina zagađenja, već su uslovi rada u tekstilnoj industriji nehumani. 

Američki Njujork tajms je u trenutku velikih „zelenih“ protesta koje je predvodila tinejdžerka Greta Tunberg pisao, između ostalog, o još jednom problematičnom aspektu modne industrije: resursima neophodnim za jedno jedino snimanje editorijala, naročito ukoliko je reč o egzotičnoj destinaciji i skupoj produkciji koja podrazumeva ogroman broj ljudi koji rade na snimanju.

Jedan od interesantnijih koncepata koji je sada u centru pažnje je tzv. capsule wardrobe, termin koji se u američkim publikacijama pominjao još četrdesetih godina prošlog veka i označavao malu kolekciju odevnih komada koji se mogu nositi iz sezone u sezonu i koji se međusobno savršeno uklapaju.

Ideja je da manji broj esencijalnih komada koji ne izlaze iz mode poput sukanja, pantalona i kaputa, čine osnovu ormara koja se potom nadograđuje sezonskim komadima. Američka dizajnerka Dona Karan je popularizovala ovu ideju 1985. godine svojom čuvenom capsule kolekcijom sačinjenom od sedam odevnih komada. 

Skoro da je nemoguće da već niste naleteli na mudre savete vrsnih stilista koji propovedaju da u vaše ormane parkirate jedan strukirani trench, belu košulju, crni blejzer, malu crnu haljinu i par dobro ukrojenih pantalona, uz džemperak od kašmira. 

Premda je ovaj koncept nastao sa stanovišta pametne kupovine i struktuiranja ormara, on bi se mogao ispostaviti vrlo korisnim i u okvirima održive mode koja ima za cilj da suzbije masovnu proizvodnju milijardi krpica koje proizvođači iz modne industrije spaljuju ako ih ne prodaju u dogledno vreme. 

On ne doprinosi samo idejama unikatnosti i neuniformisanosti, već i potpomaže razvoj svesti o posledicama nagomilavanja odeće koja stoji nenošena, nevoljena i zaboravljena, a za čiju je proizvodnju takođe utrošena ogromna količina resursa. 

Pored toga, pažljiv odabir komada koji se kupuju tako da oni budu od kvalitetnih materijala i etički prihvatljivi doprineo bi i promociji domaćih brendova koji još uvek u Srbiji ne uspevaju da razviju održive biznis modele zbog same činjenice da su kupci okrenuti brzoj modi. Prema Analizi istraživanja o životnom ciklusu odevnih predmeta u Srbiji, preko 60% ispitanika reklo je da se odeva u lancima inostranih brendova, a tek mali procenat (oko 13%) naveo je lokalne proizvođače odeće kao njihov izbor.

U Srbiji se diskurs o etičkoj i ekološkoj strani mode još uvek zahuktava, ali je izvesno da je disparitet u osvešćenosti između Srbije i ostatka razvijenog sveta sve manji, te da se i ovde možda ne tako glasno, ali vrlo uporno polemiše o postojećim problemima i potencijalnim održivim strategijama. 

Možda bi sledeća novogodišnja ili rođendanska odluka mogla da bude da se, pored slatkiša i brze hrane, skinete i sa brze mode.