U intervju za Nova.rs Martineli govori o posledicama energetske krize izazvane ratom u Ukrajini po klimatske promene, kakve pogubne posledice čovečanstvo čeka ukoliko se ne odrekne uglja na vreme i zagrevanje planete ne zaustavi na plus 1,5 stepeni, kao i šta na tom putu čeka Srbiju. 

Usled poskupljenja ruskog gasa Nemačka je najavila aktiviranje ugašenih  termoelektrana, a slična vest stigla je iz Rumunije i Italije. U kojoj meri novonastala situacija može da poremeti planove za napuštanje uglja u Evropi?

Tačno je da mnoge zemlje razmišljaju o aktiviranju svojih elektrana na ugalj  koje su bile stavljene van pogona; ima i zemalja koje su nezvanično slale poruku da će, ukoliko zatreba, produžiti rad termoelektrana i nakon najavljenih datuma za njihovo zatvaranje. Istovremeno, EU priprema novi paket sankcija koji uključuje zabranu uvoza uglja iz Rusije. Ova zabrana znači da će oko 13% termoelektrana u EU prestati s radom, što je pozitivan korak.

Iako je u ovoj fazi teško proceniti koliko će države članice EU insistirati na povećanju proizvodnje električne energije iz uglja, nije realno očekivati trajno vraćanje na termoelektrane u Evropi; ugalj je i dalje skup, tako da se većina investitora, finansijera i osiguravajućih društava okreće profitabilnijim izvorima energije. Štaviše, klimatske i energetske politike EU, uključujući klimatski zakon, su postavile jasne klimatske ciljeve koji se moraju ostvariti do 2030. godine. Ove mere su ozbiljna prepreka svakom radikalnom okretanju ka uglju.

EU i zemlje u Evropi imaju zadatak da ubrzaju energetsku tranziciju zasnovanu na uštedi energije i ulaganju u obnovljive izvore energije. Ovim merama se rešava ne samo klimatska kriza, već se osigurava i energetska bezbednost, koja je preduslov stabilnih cena energenata, a samim tim i zaštite najugroženijih slojeva stanovništva. 

U kojoj meri nas povratak uglju  odaljava od cilja da do 2050. godine postignemo nultu neto emisija gasova sa efektom staklene bašte?

Da bi se postigao cilj postavljen Pariskim sporazumom – da se globalno zagrevanje ograniči na 1,5C – EU mora postati klimatski neutralna do 2040. Prema procenama CAN Europe, da bi se to ostvarilo, mora doći do smanjenje emisije gasova staklene bašte za najmanje 65% do 2030. To znači da države članice EU moraju postepeno ukinuti ugalj do 2030. Svako odlaganje dovodi u pitanje ciljeve Pariskog sporazuma,  sa značajnim posledicama na život sadašnje i budućih generacija, što je posebno naglašeno u nedavnom izveštaju Međunarodnog panela za klimatske promene – IPCC. 

Trenutna situacija izazvana ruskom agresijom na Ukrajinu, sankcijama EU i poskupljenjem gasa predstavlja ključni momenat za brzi prelazak na uštedu energije, energetsku efikasnost i ulaganje u obnovljive izvore energije. Fosilna goriva, uključujući i gas, nisu legitimna ni u kom slučaju.

Pitanje da li ćemo i kada postići net-zero na globalnom nivou nije moguće sagledati parcijalno. S jedne strane imamo moguća odlaganja zatvaranja termoelektrana, a s druge veliki potencijal i konkretne podsticaje za povećanje upotrebe održivih izvora i redukovanja upotrebe energije.

Dakle postoji šansa da ne uspemo. Šta ako emisije štetnih gasova u naredne tri decenije ostanu previsoke?

U izveštaju IPCC-a koji je objavljen početkom aprila ove godine, upozorava se da će „dalja izgradnja infrastrukture zasnovane na fosilnim gorivima ’zacementirati’ visoku emisiju štetnih gasova staklene bašte”. CAN Europe traži od EU da postupno izbaci ugalj do 2030, a fosilni gas do 2035, kako bi se ostvarile zacrtane granice globalnog zagrejavanja do 1,5 stepeni Celzijusa. Ako uz to uzmemo u obzir i posledice invazije na Ukrajinu vezane za snabdevanje fosilnim energentima iz Rusije, nikada nije bilo očiglednije u kojoj meri je važno i neizbežno ubrzati energetsku tranziciju i politiku  smanjivanja emisije štetnih gasova, odnosno upotrebe fosilnih goriva.

Čak i u najboljem mogućem scenariju, odnosno, ukoliko uspemo da održimo gornju granicu zagrevanja Mediterana, uključujući Balkansko poluostrvo, na oko 1,5 stepeni , čekaju nas posledice klimatskih promena u vidu sve češćih toplotnih udara i suša. Ovo je dodatni razlog zbog čega bi zemlje zapadnog Balkana trebalo da iznađu nove puteve prilagođavanja efektima klimatskih promena, i da podstiču rešenja koja vode obnavljanju prirode, poput sanacije rečnih korita i močvara, širenja zelenih površina u urbanim sredinama, održivog razvoja poljoprivrede, cirkularne ekonomije i slično. 

Nestabilne i nepredvidive promene vremena sve su češće širom zapadno-balkanskog poluostrva. To se manifestuje dugim sušama, nakon kojih obilne kiše često izazivaju poplave, od kojih se ona najveća u Srbiji dogodila 2014. godine. Osim toga sve su češći šumski požari, poput onoga u leto 2021. Sve to dovodi do uništavanja šuma i useva, kao i bioraznolikosti svake vrste.

Sve u svemu, ovi efekti će biti sve češći i razorniji ukoliko ne ograničimo globalni rast temperature na 1,5C. Zbog toga je ključno pitanje kako smanjiti emisiju ugljen-dioksida (CO2) i dosledno sprovesti pravednu energetsku tranziciju. 

Takse na CO2 jedan su od načina na koje EU smanjuje emisije ovog opasnog gasa. CAN smatra bi zemlje Zapadnog Balkana trebalo što pre da ih uvedu. Zašto Srbija treba to da urdi?

Zagađivači imaju pre svega društvenu i ekološku odgovornost. Efekti sagorevanja fosilnih goriva, i to masovno kao što je slučaj u Srbiji, imaju ogroman uticaj na sva živa bića, na javno zdravlje i životnu sredinu. Društvena je odgovornost zagađivača da plate pravičnu nadoknadu za štetne posledice koje proizilaze iz njihovih toksičnih aktivnosti.

Sistemi određivanja cena CO2 pomažu zemljama, uključujući EU, da primenjuju načelo zagađivač plaća i obezbede tržišne pokazatelje koji bi investitore odvratili od ulaganja u zagađivače i okrenuli ih ka obnovljivim rešenjima. EU je uspostavila sistem trgovanja emisijama (ETS), koji je doprineo smanjenju istih, posebno u energetskom sektoru, čineći sagorevanje uglja sve skupljim i nekonkurentnijim.

Uvođenje taksi na emisiju CO2 u Srbiji će uticati na cenu struje proizvedene iz uglja. Državno komunalno preduzeće Elektroprivreda Srbije mora da se pripremi za ovaj porez i da razmišlja kao telo nezavisno od države. Oslanjanje EPS-a na državne subvencije i pomoć ne podstiče upravu ove najveće energetske kompanije da smanji emisiju CO2 i diversifikuje kapacitete za proizvodnju energije. Politika subvencija poslovanja vezanim za ugalj u Srbiji koštala je građane, u periodu od 2015. do 2019. godine, oko 388 miliona evra. Ova cifra ne pokriva troškove koje je imao zdravstveni sistem. Dakle, stvarni rashodi EPS-a se ne prikazuju, već se maskiraju kroz pozamašnu podršku države, odnosno naših građana. 

Srbija trenutno radi na Integrisanom nacionalnom planu za energetiku i klimu (INEKP) kojim bi trebalo da definiše tempo i način napuštanja uglja kao energenta. Koje alternativne izvore energije treba uključiti u INEKP.  Da li su male hidroelektrane i nuklearna energija prihvatljive opcije? 

Potrebno je da primenimo kombinaciju mera koje će nam pomoći da se postepeno prebacimo na održivu energiju. Na primer, integracija sistema za pravljanje energije sa sistemima za grejanje i hlađenje, kao i mogućnosti za kladištenje. Integracija ovih sistema bi omogućila efikasniju upotrebu i distribuciju, dakle veću efikasnost i manju potrošnju. 

Srbija mora da se okrene iznalaženju najboljih opcija za upotrebu  obnovljivih izvora energije, kao i da radi na smanjenju potražnje za energijom kroz ulaganja u energetsku efikasnost, poput renoviranja postojećih zgrada, stimulacije zelene gradnje i slično. Potrebno je naglasiti da energetska tranzicija Srbije mora biti sveukupna i čista. Rezerve uglja u Srbiji se iscrpljuju, a svako dalje iskopavanje ide na račun životne sredine i zdravlja ljudi. Gotovo je izvesno da će fosilni izvori energije, uključujući i gas postati najskuplji i potpuno zastareti za 10 do 15. godina.

Što se tiče malih hidroelektrana, žalosno je što je Srbija, kao i druge zemlje Zapadnog Balkana, dozvolila da ekološki troškovi višestruko nadmaše društvenu korist. Van sumnje je da svaka investicija u hidroelektranu mora biti ekološki prihvatljiva. To važi i za vetar i solarne instalacije. Treba dodati i značaj individualnih solarnih potrošača koji mogu doprineti energetskoj tranziciji, ukoliko im se obezbede ekonomski prihvatljivi podsticaji da proizvode energiju kako za sebe tako i za zajednicu. 

Nuklearna energija za sada nije održiva opcija. Čak i ako bi se smanjili bezbednosni rizici i visoki investicioni troškovi, krajnje je nerealno očekivati da ulaganja u inovativne izvore nuklearne energije rastu istim tempom kao u obnovljive izvore energije. Štaviše, Jugoslavija je 1970. godine potpisala Ugovor o neširenju nuklearnog oružja (NPT), što znači da Srbija nema ni kapacitet ni pravni okvir za to.