Samo prethodna godina donela je topliji maj. Globalna prosečna temperatura pri tlu iznosila je 15,79°C – što je 0,53°C iznad proseka za period 1991–2020 i 1,4°C iznad referentnog predindustrijskog proseka iz druge polovine 19. veka.

Ovaj podatak dolazi nakon perioda u kojem su 21 od poslednja 22 meseca zabeležili temperature iznad praga od 1,5°C definisanog Pariskim klimatskim sporazumom. Iako se prag zvanično meri na osnovu višedecenijskog proseka, stručnjaci ukazuju da je ovakav kontinuitet zabrinjavajući signal ubrzanog zagrevanja.

„Maj 2025. prekida niz bez presedana meseci s temperaturom iznad 1,5 stepeni, ali ne očekujemo da će to potrajati“, izjavio je Karlo Buontempo, direktor C3S pri ECMWF.

Proleće bez vode

Toplota je ovog proleća bila praćena izraženim deficitom padavina širom severne i zapadne Evrope. Prema podacima Evropskog opservatorijuma za sušu, u periodu od 11. do 20. maja više od polovine evropskog i mediteranskog kopna suočilo se s nekom vrstom suše – što je najviši nivo zabeležen za taj period otkako se vodi evidencija.

Delovi Nemačke, Velike Britanije i Holandije zabeležili su rekordno nizak nivo padavina i vlagu u zemljištu, dok je protok reka u severozapadnoj Evropi u prolećnim mesecima bio najniži od početka merenja 1992. godine.

U Velikoj Britaniji, Nacionalna unija poljoprivrednika upozorila je da su usevi žitarica ugroženi. Suvo zemljište usporilo je klijanje, a u nekim oblastima već su zabeleženi potpuni gubici. Slične scene beleže se i u severnoj Francuskoj, Belgiji i delovima Poljske.

Ekonomska dimenzija suše

U drugoj polovini maja, Evropska centralna banka objavila je izveštaj u kojem upozorava da nestašica vode može ugroziti do 15% ekonomskog učinka evrozone. Studija, rađena u saradnji sa Univerzitetom u Oksfordu, identifikovala je vodu kao najznačajniji prirodni rizik za ekonomiju evropskog bloka – ispred klimatskih događaja poput požara, poplava ili gubitka biodiverziteta.

Industrija, poljoprivreda, pa čak i energetika – posebno hidroenergija – sve su ranjivije u scenariju u kojem dostupnost vode više nije garantovana, čak ni u geografskim oblastima koje su je istorijski imale u izobilju.

Nova normalnost?

Dok se Evropa suočava sa sušom kao strukturnim, a ne sezonskim izazovom, postavlja se pitanje kako redefinisati pojam otpornosti. Odluke donete na lokalnom, nacionalnom i evropskom nivou – od modela upravljanja vodnim resursima do strateških investicija u zelenu infrastrukturu – moraće da odgovore na realnost klime koja se menja brže nego što su institucije spremne da se prilagode.

Za sada, podaci ukazuju da „izuzetne okolnosti“ više nisu izuzetak. U sezoni koja bi po prirodi stvari trebalo da donese obnovu, Evropa se suočava sa praznim rezervoarima, suvom zemljom i klimatskim parametrima koji preispituju stare sigurnosti.