Dublji uvid u tekst može da rasvetli ove kontradiktornosti.

Smanjenje upotrebe fosilnih goriva

Tekst jasno postavlja ogroman izazov:

• Ograničavanje globalnog zagrevanja na 1,5 stepeni Celzijusa [iznad preindustrijskog nivoa] bez ili sa ograničenim prekoračenjem zahteva duboko, brzo i održivo smanjenje globalnih emisija gasova staklene bašte za 43% do 2030. godine i 60% do 2035. u odnosu na nivo iz 2019. godine i postizanje nultih emisija ugljen-dioksida do 2050. godine. [Zemlje] dalje priznaju potrebu za dubokim, brzim i održivim smanjenjem emisija gasova staklene bašte u skladu sa putanjama od 1,5 stepeni Celzijusa.

Problem je što emisije ugljenika ne opadaju, već i dalje rastu. Dakle, tekst o akcijama je ključan. Prethodni nacrt predložio je mere koje zemlje “mogu” preduzeti. Konačni sporazum je nešto jači i “poziva” zemlje da učine sledeće:

• Trostruko povećanje globalnog kapaciteta obnovljive energije i dvostruki globalni prosečni godišnji tempo poboljšanja energetske efikasnosti do 2030. godine.

To je dobro, ali zbog prigovora Kine i Indije ne kvantifikuje ciljeve. To znači da zemlje mogu odabrati bilo koju osnovu koja im odgovara, podrivajući cilj.

• Ubzanje napora prema smanjenju neumivenog ugljeničnog sagorevanja.

Ovo nije jače od teksta sa Cop26 iz 2021. godine, što je razočaravajuće jer se najprljavije fosilno gorivo neosporno mora brzo povući. Zatim dolazi ključni pasus u odluci:

• Tranzicija daleko od fosilnih goriva u energetskim sistemima, na pravedan, uredan i pravedan način, ubrzavanje akcija u ovom ključnom desetljeću, kako bi se do 2050. postigao nulti nivo u skladu sa naukom.

Ono što je novo je da se osnovni uzrok klimatske krize – fosilna goriva – prvi put pominje u odluci teksta nakon 30 godina UN-ovih klimatskih razgovora. Međutim, “tranzicija” je slabiji od “postepenog ukidanja”. “Oštriji” jezik je podržao 130 zemalja, ali su se tome žestoko protivile naftaške države. U stvarnom svetu, fosilna goriva se zapravo povećavaju, s mnogim novim poljima koja se eksploatišu. Da li je “tranzicija” dovoljno snažan signal da zaustavi ove investicije? Verovatno ne, ali bar je konačno jasna putanja.

‘Niz Rupa’

• Ubrzavanje tehnologija sa nultom i niskom emisijom, uključujući, između ostalog, obnovljive izvore energije, nuklearne, tehnologije za smanjenje i uklanjanje ugljenika kao što su hvatanje i korišćenje i skladištenje ugljenika (CCUS), posebno u sektorima koje je teško smanjiti, i proizvodnja vodonika sa niskim sadržajem ugljenika.

Naftaške države poput Saudijske Arabije su se veoma trudile da uključe CCUS, jer to vide kao način da nastave svoj unosan posao, sa emisijama koje su zarobljene i zakopane. Ali velika većina lidera i naučnika vidi izuzetno ograničenu ulogu CCUS-a; skupo je, trenutno daleko od zahtevane skale i čak ne zadržava sve emisije. Ideja da može da omogući firmama za fosilna goriva da nastave bilo šta kao i obično je „fantazija“, kaže šef Međunarodne agencije za energiju.

Subvencionisanje fosilnih goriva koja pokreću globalno zagrevanje upoređivano je sa polivanjem benzina na vatru: ugalj, nafta i gas dobijaju 7 milijardi dolara godišnje podrške – što je 13 miliona dolara u minuti.

• Postepeno ukidanje neefikasnih subvencija za fosilna goriva koja ne rešavaju energetsku siromaštinu ili pravedne tranzicije, što je pre moguće.

Ovo je prvi put da se takav poziv pojavljuje u globalnoj UN odluci, ali se “neefikasan” smatra lukavom rečju koja omogućava nacijama da uglavnom postupaju kako žele. G20 je obećao isto 2009. godine, bez ikakvog napretka do danas.

Još jedna lukava reč je “tranziciona gorive” – to je šifra za fosilni gas.

• Prepoznaje da tranziciona goriva mogu igrati ulogu u olakšavanju energetske tranzicije uz istovremeno osiguravanje energetske sigurnosti.

Ovo je najveća pobeda za industriju fosilnih goriva – skoro da je otrovna pilula u sporazumu. Ona legitimizuje sagorevanje gasa uz obrazloženje da je manje zagađujuće od uglja, iako tečni prirodni gas (LNG) može biti čak i gori od uglja zbog curenja metana. Vredi napomenuti da SAD, najveći proizvođač nafte i gasa na svetu, planira ogromno proširenje proizvodnje LNG-a. Vreme za tranzicione gorive davno je prošlo; obnovljivi izvori energije su jeftiniji, brži i sigurniji.

Šta nedostaje

Ono što nedostaje iz teksta jednako je važno kao i ono što je u njemu, pre svega kada je reč o finansiranju. Potrebni su novac za izgradnju čiste energije (ublažavanje), pripremu ranjivih zajednica za eskalaciju klimatskih uticaja (prilagođavanje) i za oporavak nakon katastrofa (gubitak i šteta). Tekst priznaje da će biti potrebno trilioni dolara investicija, ali ne pruža brojke o tome šta će biti obezbeđeno i kada. Bez finansiranja, svi razgovori o akciji protiv klimatskih promena su jeftini.

Globalni plan za prilagođavanje bio je najvažniji za neke od najranjivijih zemalja. Ali tekst je slab i nedostaje mu preciznosti. Još jedna zabrinutost odnosi se na okončanje uništavanja šuma.

• Plaćanja na osnovu rezultata pristupa politikama i pozitivnim inicijativama za aktivnosti povezanim sa deforestacijom i uništavanjem šuma, kao i ulogom očuvanja, održivog upravljanja i povećanja zaliha šumskog ugljenika u zemljama u razvoju.

Ovaj tekst ostavlja prostor za bogate nacije da plaćaju obnavljanje ili zaštitu šuma u zemljama u razvoju umesto da troše znatno više novca za smanjenje njihovih sopstvenih emisija.