Idealni scenario svetske zelene tranzicije može se naći u velikom broju futurističkih animacija, crteža, marketinških kampanja ili komercijalnih reklama za ekološke proizvode. Takav scenario podrazumeva idiličnu sliku gradova bez crnih odžaka i sulundara, zagađenja iz industrije, automobilskih gužvi ili smoga iznad visokih oblakodera. Ekološki gradovi su u takvim prikazima mahom mesta sa dosta zelenila, drveća, ljudi koji voze bicikle ili koriste automobile i trotinete na struju, a gradovi su kombinacija ekonomskog obilja sa jedne strane i na oko prepoznatljive čistoće sa druge strane.

Da li je ova naslikana vizija budućnosti u realnosti i moguća? Zapravo mahom jeste u značajnom delu sveta. Međutim, da li do postizanja nje svetu predstoje važni koraci koji se često zaboravljaju? To je jeste najčešći slučaj. Jedan od takvih važnih koraka je obezbeđivanje da sve bitne elemente potrebne za zelenu tranziciju globalno tržište ima na vreme, da bi zelena tranzicija mogla da teče planiranom brzinom ili čak bude nešto ispred zadatog rasporeda. Deo napretka u ovom polju se bazira na spomenutom stabilnom snabdevanju i važnim komponentama, ali i razvoju sve pouzdanijih zelenih tehnologija.

Solidno visoko bogatstvo po glavi stanovnika zato je dobra osnova i za zelenu tranziciju, koja i jeste popularna u ovom društvu kao pitanje. Jaka srednja klasa u urbanim centrima najčešće je dobra baza za podršku pitanjima odgovornosti prema izazovu klimatskih promena. Kada takve ekonomske klase u društvu nema, najčešće brzi rast materijalnog standarda ima prioritet.

Druga važna karakteristika čileanske ekonomije je visoka zavisnost od izvoza ruda u sirovoj ili prerađenoj formi za potrebe svetskog tržišta. Najvećim delom, privredni rast ove države i stabilnost njene ekonomije kroz prethodnih preko pola veka zavisio je od cene bakra na međunarodnom tržištu. Period ekonomske stabilnost i rasta u vreme diktatora Avgusta Pinočea često je kod desnog dela političkog i intelektualnog spektra pripisivan ekonomskim reformama, iako ukazuju na veoma važan faktor povoljne cene bakra na svetskom tržištu u datom periodu. Iako je Čile zabeležio bolje ekonomske rezultate od komšijske Argentine ili Perua, kojima se veoma loše upravljalo u istom periodu, postoji visok stepen kauzalnosti u odnosu globalne cene bakra i lokalne ekonomske situacije.

Tada, kao i sada, čileanska ekonomija, a naročito njen izvoz, većinski zavise od izvoza ove rude u različite delove sveta. Preko 50% izvoza ove velike južnoameričke privrede čini obrađeni ili sirovi bakar, koji ide u najvažnije svetske privrede u vrednosti više desetina milijardi dolara svake godine. To nije iznenađenje, jer su vlade u Santijagu uspele da ovu državu dovedu do prvog mesta u svetu po proizvodnji ove rude. U poslednje tri godine cena bakra je veoma visoka, što je rezultat primetno povećane potražnje za bakrom zbog globalne zelene tranzicije. 

To pogoduje Čileu, koji danas ovu traženu rudu izvozi u gotovo sve bitne visokotehnološke ekonomije sveta. Po jedna trećina obrađenog bakra iz ove južnoameričke države završava u Kini i SAD-u, dok od preostale koičine jedna desetina završi u Južnoj Koreji, nešto manje od desetine na Tajvanu, a ostatak u najrazličitijim državama sveta. Bez bakra je teško zamisliti zelenu tranziciju, jer je nemoguće zamisliti elektrifikaciju bez upotrebe ove rude, kao ni povećanu proizvodnju električnih vozila ili proširenja kapaciteta obnovljivih izvora energije u svetu.

Paralelno sa bakrom, ova država ima jedne od najvećih svetskih rezervi litijuma, za kojim takođe raste potražnja zbog prvenstveno proizvodnje električnih vozila u Kini, Evropskoj uniji i Sjedinjenim Američkim Državama.

Prvenstveni razlog takve klime je što postoji konsenzus većine partija da bi pitanje klimatskih promena trebalo ozbiljno shvatiti. Postoji veliki strah da bi pogoršanje stanja klime u svetu doprinelo da ova država sa veoma dugačkom morskom obalom beleži značajno češće i značajno opasnije posledice: rasta nivoa mora, poplava, šumskih požara, klizišta i suša. 

Suše i smanjenje obima padavina u pojedinim regionima ove države mogu u značajnoj meri uticati negativno na proizvodnju električne energije, s obzirom da je najdominantniji izvor struje u ovoj državi hidro energija. Sa druge, strane prethodna vlada postavila je cilj da do 2030. Čile dođe do čak 70% udela obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji električne energije, a da se potpuna ugljenična neutralnost postigne 2050. Pre dve godine desničarska vlada donela je strategiju postizanja ovog cilja, koja je uključivala široku primenu solarne, geotermalne energije, kao i upotrebe vetrogeneratora.

Ovakva politika ima dosta visoku podršku građana, s obzirom da je u anketi Jejl univerziteta iz 2022. u Čileu čak iznad 90% građana tvrdilo da bi pitanje klimatskih promena trebalo da se postavi kao prioritet vlade. Nova levičarska vlast je u tom smeru i delovala u prethodnom periodu, te su uvedena nova ograničenja oko rudarenja i zagađenja koje dolazi iz ove oblasti. Kao država koja ima ograničene rezerve fosilnih goriva, a sa druge strane velike potencijale u oblastima zelene energije, takvi zaokreti nisu bili toliko teška odluka. Čile bi kroz zelenu tranziciju imao priliku da ostvari visok stepen energetske nezavisnosti, kao i da se postavi kao važan igrač na globalnoj sceni, što sada tek delimično jeste.

Spomenuta napredna tehnologija je zasnovana na stvaranju vodonika kao univerzalnog, lakog i visoko reaktivnog goriva kroz hemijski proces poznat kao elektroliza. Ova metoda koristi električnu struju da odvoji vodonik od kiseonika u vodi. Ukoliko se ova električna energija dobije iz obnovljivih izvora to dovodi i do proizvodnje energije bez emisija ugljen-dioksida u atmosferi. Svetska banka dala je pozajmicu od preko 150 miliona dolara za razvoj ove tehnologije u Čileu, dok se očekuje i oko 250 miliona dolara pratećih privatnih investicija za ovu namenu. 

Uz investicije nacionalne vlade u zeleni vodonik od oko 50 miliona dolara, postoji želja da baš ova država bude svetski lider u tehnologiji zelenog vodonika. Čileanske vlade vide šansu da u ovoj konkretnoj niši ekoloških tehnologija ostvare u narednim decenijama primat, te da od buduće proizvodnje zelenog vodonika ova južnoamerička nacija čini preko 10% svetske proizvodnje. Na sebi svojstven način deluje da vlade Čilea žele da u njenoj budućoj energetici i privredi zeleni vodonik bude ono što je bakar trenutno, ukoliko ova tehnologija zabeleži jak globalni proboj. 

To je trenutno tehnologija na koju je ova vlada spremna da se kocka, kao i deo međunarodnih partnera zajedno sa njom u manjoj meri. Mogućnost za takav rizičniji pristup prvenstveno omogućava visok projektovan prihod od rudarstva retkih minerala u narednim godinama, za kojima potražnja kroz vreme raste. Poslednji memorandum o razumevanju između Evropske unije i Čilea u sferi retkih minerala ukazuje da će ova južnoamerička nacija moći da računa na povoljan tretman većih političkih igrača. Bilo da se radi o Kini, Evropskoj uniji ili Sjedinjenim Američkim Državama, Čile jeste i biće važan faktor u sferi daljeg napretka zelene tranzicije.

Realistični putevi za Čile?

Tokom 20. veka najlakši zabeleženi put izlaska iz siromaštva različitih država širom sveta bio je primetan kod onih koje su pronašle vredne resurse poput fosilnih goriva. Eksploatacija ovog energenta uz iole racionalan menadžment nacionalnom monetarnom, fiskalnom i spoljnom politikom omogućio je da svako društvo koje je imalo sreće na resursnom ruletu svoje geografije zabeleži rast standarda. Potražnja za naftom, gasom i drugim važnim energentima pretvarala je čak i pustinjska siromašna i gladna društva koja ih poseduju u pristojna mesta za život, a neka čak i u važne političke faktore u svojim regionima.

Velika svetska promena ekonomskih odnosa i energetike kroz zelenu tranziciju promeniće ujedno i potražnju za različitim proizvodima i tehnologijama. Takve promene se već danas dešavaju i industrija to svojim najnovijim odlukama to poručuje. Države koje budu imale kapaciteta da na vreme iskoriste ovaj zeleni talas ili one koje imaju resurse potrebne za ovo novo rastuće tržište, takođe će imati mogućnost da značajno promene svoju ekonomsku situaciju. Vlade u Čileu dobrim delom se uzdaju u dalji razvoj ovog tržišta i zelenu tranziciju, gde sebe vide kao važan deo i u sferi snabdevanja resursa i u sferi razvoja novih tehnologija. 

Ukoliko se ovaj globalni proces nastavi sadašnjim tempom, ova latinoamerička država biće gotovo izvesni dobitnik. U gorem scenariju ona će biti važna u globalnim svetskim lancima snabdevanja kroz svoje resurse, bez kojih zelena energija nije moguća. U boljem i rizičnijem scenariju, razvoj tehnologije zelenog vodonika može sa sobom da podigne i Čile kao nezaobilazan faktor na svetskoj mapi, kako je danas nezaobilazan faktor kada se radi o bakru. Ostale latinoameričke države u ovim oblastima značajno zaostaju, sa izuzetkom Kolumbije koja takođe ima ogromne potencijale ili Kosta Rike koja je uspela da ostvari velike ekološke uspehe.

Svetska ekologija neće zavisiti samo od podrške građana za takve politike ili uspešnosti retorike usmerene na podizanje svesti o zaštiti životne sredine i izazova klimatskih promena. Ona će dominantno zavisiti od mogućnosti svetske industrije da globalno tržište snabdeva potrebnim dobrima, ali i dinamike naučnog razvoja da snabdeva svet sve boljim tehnološkim izumima u ovoj oblasti. Dok pojedine trenutno najrazvijenije ekonomije sveta žive u prošlosti i od stare slave, druge se trude da uhvate priključak kroz nove privredne trendove. Iz priloženog se može videti da Čile spada u drugu grupu i da će u narednim godinama i decenijama biti na radaru celog sveta.