Među njima je i Aleksandra Lazić, predstavnica organizacije Yes Europe.

“Ove godine mladi su jedan od fokusa COP-a, pa je veliki broj panela posvećen upravo nama. Jedan od najvažnijih susreta koje smo imali je panel sa prvim potpredsednikom Evropske komisije Fransom Timermanom i jedan od glavnih utisaka sa panela mi je da zaista postoje mladi ljudi koji su spremni da postave nezgodna pitanja najvišim zvaničnicima i pozovu na odgovornost”, kaže Lazović za Ekologika.rs. Kako je dodala, među najglasnijim mladim aktivistima su oni iz ostrvskih zemalja na koje klimatske promene trenutno utiču najviše.

Kada je reč o njenim očekivanjima, Lazić kaže:

“Očekujem da zapravo dođe do akcija, a na da se završi samo s mrtvim slovom na papiru. Želja bi mi bila da od sledećeg COP-a, koji će biti održan u Dubaiju, mladi dobiju više prostora, pre svega za pregovaračkim stolom, a ne da sve ostane neformalno, kao što je sada”, rekla je Lazić.

Ona je dodala da je mladima dat prostor na COP27, ali da je neophodno da se susreti koji su im omogućeni ipak dignu na viši nivo.

“Drugo očekivanje je da se dođe do neke vrste proboja, i pronalaženja rešenja kada je reč o Africi i malim ostrvskim državama, pogotovo one koje tonu, kao što je Tuvalu”.

Paviljon za decu mlade u okviru COP27 jedan je od najprometnijih na čitavom samitu. Ovo je prvi put da oni imaju deo koji je namenjen isključivo njima.

Kenijka Mana Omar, 27, brine se da samit neće obezbediti finansijska sredstva za klimu koja je potrebna njenoj zemlji – nazivajući COP27 “sajmom trgovine”.

Ali ona je ipak doputovala kao predstavnica svoje nomadske zajednice koja je ozbiljno pogođena sušom. „Ovde nedostaje moja zajednica, njihovi glasovi se ne čuju u potpunosti, žive u oblastima bez interneta. Samo se nadam da ću moći da dam sve od sebe da prenesem njihovu poruku ovde“, rekla je ona za BBC.

Mnogi aktivisti, posebno iz zemalja u razvoju, kažu da su se suočili sa značajnim preprekama u dolasku na samit u Egiptu.

Imran Husein, iz Bangladeša, izgubio je oca u ciklonu Aila 2009. godine i kaže da je izuzetno zabrinut zbog porasta nivoa mora u svojoj kući na obali. On je u COP-u da bi dobio “klimatsku pravdu” za svoju majku, koja je radila u fabrici odeće otkako je Imranov otac umro.

Imran i njegov kolega Sohanur Rahmen objašnjavaju da su dobili grantove za putovanja i hotele, ali ne mogu sebi priuštiti da jedu na konferenciji.

Delegati su se suočili sa troškovima od oko 4.000 dolara nedeljno za smeštaj, kao i sa troškovima putovanja i viza. Aktivisti kažu da budući samiti o klimi moraju uključiti posebna sredstva i smeštaj za mlade iz civilnog društva.

I Aleksandra, za Ekologiku, kaže da je bilo problema prilikom dolaska.

“Mi smo čekali samo dva sata, ali bilo je aktivista koji su čekali i po 20 sati da uđu u sobe. Naš kolega je čekao pet sati. Ljudi su smeštani u pogrešne sobe. Mladi aktivisti nemaju novca za skupe hotele u Šarm ei Šeiku”, kaže Lazić.