Kad sledeći put posegnete za tablom čokolade ili šoljicom kafe, setite se da iza tog užitka stoje poremećeni vremenski obrasci, narušen biodiverzitet i zemlje koje se bore s klimatskim krizama bez resursa da se prilagode.

Nova analiza britanske konsultantske kuće Foresight Transitions, urađena za Evropsku klimatsku fondaciju, razotkriva sve veću klimatsku ranjivost evropskih lanaca snabdevanja hranom. Istraživanje je obuhvatilo šest ključnih prehrambenih proizvoda: pšenicu, pirinač, kukuruz, kakao, kafu i soju – osnovne sirovine za evropsku potrošnju, ali i izvoz.

Više od polovine uvoza ovih proizvoda dolazi iz zemalja koje su i klimatski i ekološki ranjive – bez dovoljno sredstava za prilagođavanje sve gorim uslovima. Za pšenicu, kukuruz i kakao, čak dve trećine stiže iz zemalja u kojima je biodiverzitet ozbiljno narušen.

Povezano: Šta koči evropsku zelenu tranziciju?

„Ovo nisu više teorijske pretnje“, upozorava Kamila Hislop, autorka izveštaja. „Već sada imamo poremećaje u poslovanju, gubitak radnih mesta i rastuće cene za potrošače, a trend je uzlazan.“

Gorki ukus čokolade: Simbol krize u lancima snabdevanja

Možda najilustrativniji primer kako ekološki problemi postaju tržišni jeste kakao. Gotovo 97% ovog ključnog sastojka u čokoladi dolazi iz zemalja sa srednjim ili niskim kapacitetom za klimatsku adaptaciju – mahom iz Zapadne Afrike (Obala Slonovače, Gana, Nigerija, Kamerun). Pored toga, 77% kakaa dolazi iz regija s ozbiljno narušenim biodiverzitetom.

Ovi pritisci već su odrazili na cene. EU je prošle godine platila 41% više za uvoz kakaa, dok su cene čokolade u maloprodaji porasle za 43% u poslednje tri godine, prema analizi Energy and Climate Intelligence Unit. Ova pojava već ima ime – čokflacija.

„Dovoljno je da padne više kiše nego inače i sav rod propada“, navodi Hislop, referišući se na slučaj iz 2024. kada su jake padavine dovele do truljenja kakaa u Africi. I dok se čokolada topi na rafovima, topi se i poverenje u otpornost postojećih lanaca snabdevanja.

Biodiverzitet kao zaštitni pojas koji nestaje

Ono što ovu analizu izdvaja od prethodnih jeste fokus na povezanost klimatskih promena i gubitka biodiverziteta. Manjak raznolikosti u poljoprivredi i prirodi ne samo da smanjuje otpornost useva na bolesti, već i povećava šanse da se nove bolesti pojave.

Uklanjanje autohtonih biljnih vrsta, seča šuma i monokulturna proizvodnja menjaju mikroklimu, osiromašuju tlo i prave savršen teren za klimatske katastrofe. Ukratko, bez prirode – nema hrane.

Logično rešenje bilo bi „vraćanje proizvodnje“ u Evropu, ali autori izveštaja upozoravaju da je to delimična i nedovoljna strategija.
„Evropa već ima svoje klimatske izazove, a povećanje domaće proizvodnje bi imalo velike posledice po korišćenje zemljišta“, ističe dr Mark Vorkman iz Foresight Transitions.

Ključ je, smatraju istraživači, u međunarodnoj saradnji, investicijama i klimatskom finansiranju. Ali ne kao čin dobrote – već kao pitanje sopstvenog interesa.

Dok poplave u Francuskoj uništavaju pšenicu, suše u Španiji smanjuju prinose maslina, a toplotni talasi pogađaju kukuruz u istočnoj Evropi, uvoz hrane iz stabilnijih regiona postaje pitanje stabilnosti i bezbednosti, ne samo tržišta.

Dve strane iste medalje: pomoć i bezbednost

„Klimatsko finansiranje mora da se posmatra kao investicija u sigurnost, a ne kao trošak“, kaže Vorkman. „U trenutku kada političari širom Evrope suprotstavljaju budžete za pomoć inostranstvu i budžete za bezbednost, moramo shvatiti da je reč o istoj stvari: stabilnost i otpornost na krize.“

Zato izveštaj poziva na:

• jačanje infrastrukture za prekograničnu trgovinu (luke, putevi, skladišta);
• podršku malim proizvođačima – posebno onima koji uzgajaju kakao i kafu;
• ambiciozne politike za ublažavanje klimatskih promena koje će koristiti i EU i zemljama izvoznicama.