U ranim fazama debate o globalnom zagrevanju, optimisti su predviđali brojne koristi od rasta temperature u severnim krajevima. Naftni lobi je isticao potencijalne prednosti, poput proširenja vinogradarskih regiona u Engleskoj, dok su ruski savetnici Kremlja kalkulisali kako bi toplija klima mogla poboljšati poljoprivredne uslove u Sibiru, posebno za uzgoj pšenice. Smatrali su da bi suše u SAD dodatno preokrenule globalnu ekonomsku ravnotežu u korist Rusije.

Međutim, ono što se tada nije dovoljno uzimalo u obzir jeste jedna od najopasnijih posledica klimatskih promena – topljenje permafrosta. Danas ovaj proces ugrožava ne samo arktičke ekosisteme, već i živote do tri miliona ljudi koji žive u ovim regijama. Pejzaži se urušavaju, čitavi gradovi i brane građeni su pod pretpostavkom da će tlo ostati trajno zaleđeno. Isto tako, napuštene naftne iskopine i rezervoari sa otpadnim materijalima ostavljeni su s verovanjem da će zauvek ostati zarobljeni u ledu.

Šta donosi topljenje permafrosta?

Sve topliji arktički regioni nose dvostruku opasnost: oslobađanje ogromnih količina ugljen-dioksida i metana iz permafrostnih slojeva, ali i dramatične promene u životnim uslovima ljudi i ekosistema. Naučnici ističu da je razumevanje ovih rizika ključno za osmišljavanje adekvatnih politika i mera prilagođavanja.

Kako bi identifikovali ključne rizike, istraživači su između 2017. i 2023. godine sproveli analizu u okviru projekta Nunataryuk, proučavajući četiri arktičke oblasti: Longjirbijen (Svalbard, Norveška), opštinu Avanata (Grenland), region Beaufortovog mora i deltu reke Makenzi (Kanada), te Bulunski okrug u Republici Saha (Rusija). U istraživačkom timu nalazili su se inženjeri, fizičari, ekolozi, sociolozi i naučnici iz oblasti javnog zdravlja.

„Sveobuhvatna analiza rizika bila je moguća zahvaljujući intenzivnoj saradnji s lokalnim zajednicama i naučnicima koji proučavaju permafrost. Po prvi put, obuhvaćeni su ne samo fizički procesi, već i društvene posledice topljenja permafrostnih tla“, ističe antropološkinja i su-voditeljka studije Suzana Gartler sa Univerziteta u Beču.

Pet ključnih opasnosti

Istraživači su identifikovali pet međusobno povezanih pretnji koje proizlaze iz otapanja permafrosta:

• Propadanje infrastrukture – Brane, putevi, zgrade i aerodromske piste u arktičkim regionima građeni su na zaleđenom tlu koje sada nestaje, ugrožavajući osnovne životne uslove.
• Poremećaj mobilnosti i snabdevanja – Mnoge zajednice zavise od stabilnih ruta za snabdevanje hranom, gorivom i medicinskim materijalom, ali promene u tlu ugrožavaju ove puteve.
• Smanjenje kvaliteta vode – Na Svalbardu, glavna brana Isdammen, izgrađena na permafrostu, sada je u opasnosti od nestabilnosti, što ugrožava pristup pijaćoj vodi.
• Izazovi za sigurnost hrane – Lov i ribolov postaju neizvesni jer su mnogi tradicionalni kampovi za hvatanje plena sada teško dostupni. Tlo se pretvara u živi pesak, a klizišta predstavljaju dodatne prepreke.
• Izloženost bolestima i zagađivačima – Oslobađanje kontaminanata iz starih naftnih i gasnih rezervoara predstavlja ozbiljan ekološki i zdravstveni problem.

Priroda u raspadanju: svedočanstva iz prve ruke

Mnogi stanovnici pogođenih oblasti već osećaju posledice. Jedan učesnik studije opisao je svoju zabrinutost:

“Imam kamp pored reke. Ovog leta, veliki deo zemlje pored moje kolibe se odlomio i survao u reku. To je zastrašujuće.”

Dok je erozija u nekim oblastima spora, u delti reka može doći do naglog urušavanja velikih delova tla – doslovno preko noći. Ovaj fenomen ugrožava ne samo infrastrukturu, već i ekosisteme koji zavise od stabilnog tla.

Budućnost Arktika: šta dalje?

Promene koje su nekada izgledale kao daleka budućnost, sada su realnost koja preti milionima ljudi. Industrijski otpad ostavljen u permafrostnim zonama sada se polako oslobađa u životnu sredinu, dok ekosistemi trpe nepredvidive posledice. U okviru pratećeg projekta ILLUQ, naučnici sada detaljnije istražuju vezu između permafrosta, zdravlja i zagađenja kako bi osmislili efikasne strategije prilagođavanja.

Međutim, jedno je sigurno – Arktik kakav poznajemo više ne postoji. Od sada, izazov nije samo usporiti klimatske promene, već pronaći način da se zajednice i ekosistemi prilagode svetu koji se nepovratno menja.