Piše: RERI

“Još 2020. je Ministarstvo zaštite životne sredine, u okviru projekta realizovanog sa Evropskom unijom, izradilo Nacrt nacionalne strategije upravljanja otpadom koji nikad nije usvojen, a koji je trebalo da reguliše ovu oblast nakon prestanka važenja Strategije upravljanja otpadom za period 2010–2019. godine”, piše RERI.

Kako podsećaju iz ove organizacije početkom ove godine donet je Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022-2031. godine, koji će, kako je Ministarstvo namerilo, služiti umesto nove Strategije, iako je užeg obuhvata i njime se, po pravilu, razrađuje neki od posebnih ciljeva strategije. Iz RERI upozoravaju da je neodgovorno donositi ga pre postavljanja odgovarajućih zakonskih okvira za uređenje ove oblasti, tj. usvajanja izmena Zakona o upravljanju otpadom, koji je trenutno u procesu izrade.

Međutim, suštinska izmena Zakona o upravljanju otpadom nije preimenovanje strategije, već skraćivanje perioda za koji se ona donosi na svega tri godine. Naime, Strategije su se do sada revidirale na tri godine, a sada se planira donošenje celog strateškog dokumenta na period od tri godine, što ne predstavlja dovoljan period za implementaciju dugoročnih strateških ciljeva, a u praksi se može dogoditi i da izrada programa traje duže nego period u kojem se on primenjuje. Zakon o planskom sistemu predviđa da se osnovni strateški dokument, što program svakako jeste bez obzira na ime, usvaja za period od pet do sedam godina.

Pravna neizvesnost

“Poštovanje propisa i procedura nije prioritet Ministarstvu zaštite životne sredine, što je i pokazalo kada je RERI-ju na nedvosmislen način uskratilo pravo na efikasno učešće u postupku izrade ovog programa. Zbog toga smo od nadležnih zahtevali izricanje disciplinskih sankcija protiv odgovornih lica”, navode iz RERI.

“Izveštaj o javnoj raspravi za izmene Zakona o upravljanju otpadom još uvek nije objavljen. Sa druge strane, Program upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2022-2031. godine usvojen je početkom ove godine”, podseća Hristina Vojvodić, pravna savetnica u RERI.

“Međutim, ne samo da Ministarstvo nije pružilo konkretno obrazloženje razloga za usvajanje ili neusvajanje naših primedbi, ono ih uopšte nije ni unelo u evidenciju u izveštaju o javnom uvidu”.

Novim nacrtom zakona se uvodi i poseban način sticanja dozvole za skladištenje, tretman odnosno ponovno iskorišćenje opasnog otpada. Planirano je da postrojenja u Beogradu namenjena za tu delatnost potražuju dozvolu za izgradnju od organa grada Beograda, umesto od Ministarstva zaštite životne sredine. To dovodi do dvojakog uređenja sticanja ove dozvole na teritoriji grada Beograda i ostatka teritorije Republike Srbije i uvodi pravnu neizvesnost u oblast upravljanja opasnim otpadom.

Prema programu, celokupna industrija Republike Srbije treba da radi u pravcu pronalaženja načina za upotrebu opasnog otpada u industrijskim procesima uz dobijanje energije, a da za spaljivanje opasnog otpada treba razmatrati postrojenja poput cementara i termoelektrana.

“Kako bi se ovakva delatnost sprovodila na način koji će omogućiti što manji uticaj na životnu sredinu i zdravlje ljudi, neophodno je prethodno podzakonskim aktima definisati dozvoljene granične vrednosti emisija zagađujućih materija u vazduh i vode prilikom spaljivanja otpada”, ukazuje Vojvodić.

Jedini akt koji određuje granične vrednosti zagađujućih materija nastalih radom postrojenja za termički tretman otpada je Uredba o vrstama otpada za koje se vrši termički tretman, uslovima i kriterijumima za određivanje lokacije, tehničkim i tehnološkim uslovima za projektovanje, izgradnju, opremanje i rad postrojenja za termički tretman otpada, postupanju sa ostatkom nakon spaljivanja iz 2012. godine. Iz nacrta izmena Zakona o upravljanju otpadom nije jasno na osnovu kojih uredbi će se određivati granične vrednosti za termički tretman otpada do trenutka donošenja podzakonskih akata, te se jedino može zaključiti da će se primenjivati ova uredba, što je apsolutno neprimereno, imajući u vidu njenu zastarelost. Dodatno, potrebno je obezbediti i adekvatan monitoring emisija koje nastaju spaljivanjem otpada, pre svega dioksina, koji je vrlo kancerogen.

Bez načina da nadležni prate nivo zagađenja proizvedenog spaljivanjem ovakvog otpada, neprihvatljivo je uopšte razmatrati termički tretman otpada na način na koji se to čini ovim aktima.