Na uzorku od 56 velikih tehnoloških kompanija anketiranih u studiji Tehničkog univerziteta u Minhenu (TUM), više od polovine ovih emisija je isključeno iz njihovih internih izveštaja u 2019. Sa približno 390 megatona ekvivalenta ugljen-dioksida, izostavljene emisije su jednake kao ugljenični otisak Australije.

Istraživački tim je razvio metod za uočavanje izvora grešaka i izračunavanje izostavljenih otkrića.

Zašto je važno da kompanije budu iskrene

Da bi kreatori politike i privatni sektor postavili ciljeve za smanjenje emisije gasova staklene bašte, važno je znati koliko CO2 kompanije zapravo emituju.

Međutim, ne postoje obavezujući zahtevi za sveobuhvatno računanje i potpuno obelodanjivanje ovih emisija. Protokol o gasovima staklene bašte (GHG) smatra se dobrovoljnim standardom.

On razlikuje tri kategorije emisija:

Obim 1 se odnosi na direktne emisije iz sopstvenih aktivnosti kompanije;

Obim 2 se odnosi na emisije iz proizvodnje kupljene energije;

Obim 3 na emisije iz aktivnosti duž kompletnog lanca proizvodnje, drugim rečima sve emisije od sirove ekstrakcije materijala do upotrebe krajnjeg proizvoda.

Emisije obima 3 često predstavljaju većinu ugljičnog otiska kompanije. Prethodne studije su takođe pokazale da ove emisije predstavljaju većinu nedostataka u izveštavanju. Do sada, međutim, nije bilo moguće kvantificirati ove praznine ili utvrditi njihove uzroke.

Lena Klasen i dr Kristijan Stol sa Fakulteta za menadžment Tehničkog univerziteta u Minhenu razvili su metod za identifikaciju nedostataka u izveštavanju za emisije iz opsega 3 i koristili ga u studiji slučaja da bi odredili ugljični otisak prethodno odabranih kompanije iz sektora digitalnih tehnologija. Njihov rad je sada objavljen u časopisu Nature Communications.

Kompanije objavljuju nedosledne brojke

Klasen i Stol su utvrdili da mnoge kompanije dostavljaju različite brojke o emisiji gasova staklene bašte u zavisnosti od toga gde ih prijavljuju. Oni su se uglavnom fokusirali na izveštaje kompanija u poređenju sa dobrovoljnim otkrivanjem podataka neprofitnoj organizaciji CDP. Godišnje istraživanje kompanija koje sprovodi CDP smatra se najvažnijim prikupljanjem podataka na osnovu strukture Protokola o gasovima sa efektom staklene bašte. Većina kompanija navodi niže emisije u sopstvenim izveštajima nego u CDP istraživanju. Ovo bi delom moglo biti posledica činjenice da je CDP izveštaj namenjen uglavnom investitorima, dok su korporativni izveštaji upućeni široj javnosti.

Pored toga, CDP ostavlja kompanijama koje podnose izveštaje da izaberu koje od 15 kategorija Protokola sa efektom staklene bašte – u rasponu od poslovnih putovanja do odlaganja otpada – su relevantne za njih. Studije pokazuju da ova diskreciona sloboda dovodi do toga da neke kompanije ignorišu određene kategorije ili ne prijavljuju u potpunosti povezane emisije. Većina kompanija ima nedostatke u izveštavanju jednostavno zato što ne dobijaju podatke o emisijama od svih dobavljača i ne popunjavaju praznine sekundarnim podacima.

751 naspram 360 megatona ekvivalenta ugljen-dioksida

Klasen i Stol primenili su ovu metodu da kvantifikuju emisiju obima 3 56 kompanija iz sektora digitalnih tehnologija.

Zbog velike potrošnje energije, ova industrija se smatra glavnim izvorom emisije CO2, ali čelnici često tvrde da su posvećeni poslovnom modelu sa niskim emisijama ugljenika. Studija slučaja istražuje proizvođače softvera i hardvera koji su na listu Forbes Global 2000 za 2019. godinu, i koji su učestvovali u CDP istraživanju iste godine.

Proračuni pokazuju da u 2019. analizirane tehnološke kompanije nisu navele više od 50% emisija gasova staklene u sopstvenim izveštajima i/ili CDP istraživanju. Umesto prijavljenih 360 megatona ekvivalenata ugljen-dioksida (standardizovana jedinica za sve gasove staklene bašte), studija stiže do ukupno 751 megatona. Neslaganje od 391 megatona je uporedivo sa godišnjim emisijama gasova staklene bašte u Australiji.

Značajne razlike između kompanija

Polovina kompanija dostavila je CDP-u podatke koji se ne slažu sa podacima objavljenim u njihovim sopstvenim korporativnim izveštajima. Posebno je uobičajeno da ovi izveštaji ignorišu kategorije Protokola GHG koje značajno doprinose emisijama. Na primer, 43 odsto preduzeća zanemarilo je emisije iz upotrebe prodatih proizvoda, a 30 odsto iz nabavke robe i usluge.

Razlike u kvalitetu obelodanjivanja kompanija bile su značajne. Dok su neke kompanije izostavile samo jednu kategoriju GHG Protokola, druge su ignorisale sve klase emisija obima 3.

Hardverske kompanije su izostavile više od polovine svojih ukupnih emisija, a softverske kompanije nešto manje od polovine. Kompanije koje su najavile ambiciozne ciljeve smanjenja CO2 bile su relativno tačne u svojim izveštajima. Ovde je razlika između objavljenih i korigovanih količina bila manja od 20%.