Indeks bacanja hrane u okviru Programa zaštite životne sredine UN-a pokazao je da čak 17 odsto hrane koja pronalazi put do potrošača putem prodavnica i restorana završi u kanti za smeće. Oko 60 odsto hrane baci se kod kuće. 

Izveštaj pokazuje da je ovaj globalni problem „mnogo veći nego što se do sada mislilo”, kaže Ričard Svanel iz Wrap-a, nevladine organizacije iz Velika Britanije koja se bavi održivim razvojem i koja je učestvovala u istraživanju.

„Količina hrane koja se baci na godišnjem nivou – preciznije 931 miliona tona – može da napuni 23 miliona teretnih kamiona, a ako bismo te kamione poređali u kolonu, ona bi bila dovoljno duga da obmota Zemlju sedam puta”.

Gde smo na listi

Izveštaj UNEP navodi da svaki građanin Srbije za godinu dana baci 83 kilograma hrane, što je 726.196 tona godišnje.

U regionu Južne Evrope, gde UNEP svrstava Srbiju, po količini hrane koja se baca prednjači – Italija sa ukupno više od četiri miliona bačenih tona hrane. Gledano po stanovniku, to je 67 kilograma. Ubedljivo najveću količinu hrane, posmatrano po stanovniku, bacaju Grci – 142 kilograma, što je ukupno više od 1,4 miliona tona bačene hrane tokom jedne godine. Sledi Malta sa 129 kilograma po stanovniku – 56.812 tona godišnje.

Kada je reč o bivšim jugoslovenskim republikama, više nego u Srbiji hrana se baca u Hrvatskoj – 84 kilograma godišnje po stanovniku, potom Bosni i Hercegovini – 83 kilograma po stanovniku, koliko se baca i u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji.

Ubedljivo najmanje hrane, u okruženju ali i u regionu Južne Evrope, bacaju – Slovenci. U ovoj državi godišnje se po glavi stanovnika baci 34 kilograma hrane, što je godišnje 71.107 tona.

Bacaju i sromašni

Bacanje hrane nekada je bilo problem koji je gotovo uvek pogađao samo bogatije zemlje, gde potrošači kupuju voše nego što mogu da pojedu. 

Međutim, ovo istraživanje pokazuje da se „hrana baca gde god se okrenete”, premda postoje razlike između bogatih i siromašnih zemalja, dok izveštaj ne prikazuje razliku između „dobrovoljnog” i „prinudnog” bacanja hrane.

Podaci o bacanju jestivih i nejestivih delova – kao što su kosti i školjke – dostupni su samo za razvijenije zemlje, ali je zaključak stručnjaka iz UN da se može reći da je u manje razvijenim zemljama i ređa praksa bacanja jestivih delova.

Ipak, na globalnom nivou je evidentno da „dolazi do traćenja resursa koji se ulažu u proizvodnju hrane”.

Uoči velikog samita o globalnoj klimi i biodiverzitetu, izvršna direktorka Unepa Inger Andersen poziva zemlje u svetu da krenu u borbu protiv bacanja hrane i da je prepolove do 2030. godine. 

„Ako želimo da se ozbiljno pozabavimo klimatskim promenama i opadanjem biodiverziteta, kao problemima sa zagađenjem i otpadom, vlade i građani širom sveta treba da se potrude da smanje bacanje hrane”, navela je.