Biorazgradiva plastika bi trebalo da se razlaže u vodu, ugljen-dioksidu ili u dodiru sa drugom organskom materijom (voćem i povrćem), ali je stvarnost ipak drugačija od teorije. Uglavnom je potrebno maltene jednako vremena da se ona razgradi kao što je to slučaj sa regularnim plastičnim otpadom, ili je neophodno da se ona u industrijskim centrima reciklira na visokim temperaturama – što naposletku samo dovodi do stvaranja začaranog kruga zagađenja. 

Novo istraživanje sa Berklija nudi novo, inovativno rešenje. Ovi istraživači navode da su razvili novi tip plastike koji ćemo da u našim domovima za svega nekoliko dana moći da razgradimo i do 98 odsto, i to na sasvim jednostavan način – uz pomoć toplote i vode. 

Ova studija rezultat je deset godina istraživanja u kojem je učestvovalo 14 članova kalifornijskog univerziteta. Za one mimo naučne zajednice pun naziv studije može delovati previše apstraktno – „Skoro potpuna depolimerizacija poliestera sa nanodisperzivnim enzimima“ – ali se ovaj koncept može pojednostaviti. 

Suštinski je reč o novom materijalu proizvedenom sa enzimima koji bi u razgradnji imali sličnu ulogu poput one koju imaju u ljudskom organizmu u procesu varenja hrane.

Ovi enzimi bi trebalo da u interakciji sa sintetičkim polimerima (generičkom plastikom) dovedu do razgradnje tako da plastika bude pretvorena u sićušne netoksične molekule, nevidljive golom oku i bezopasne po zemlju. 

Naučnici koji su radili na ovoj inovaciji tvrde da su uspeli da pronađu način da plastiku degradiraju u male molekuje koji bi se praktično ponašali kao hrana za mikrobe, kako bi se obezbedila kompatibilnost sa okolinom. 

Uz to, zamisao je da se degradacijom ovog tipa plastike može upravljati tako da materijal zadržava integritet tokom proizvodnje, skladištenja i upotrebe, ali i da se razlaže kada se taj proces okine. 

Ovaj proces je zasnovan na zapažanjima o biorazgradivim poliesterima (podvrste plastike) poput polikaprolaktona (PLC) i polilaktične kiseline (PLA), ali i uspešan, ističe se, samo na višim temperaturama.

Na 40 stepeni Celzijusa, PLC se razgradio u roku od dva dana, dok je PLA za šest dana u potpunosti nestala na temperaturi od 50 stepeni Celzijusa. 

A kako bi ovo moglo da utiče na vaš život? 

Plastike do početka 20. veka nije ni bilo na Zemlji, a sada se reciklira tek 9 odsto ukupnog plastičnog otpada u svetu. 

Prvi korak ka smanjenju plastičnog otpada i zagađenja bila je proizvodnja biorazgradivih proizvoda poput kašika, šoljica za kafu i sličnih ambalaža, dok bi drugi mogao da bude upravo razvoj kompostivnih materijala poput nove plastike sa Berklija. 

Ova vrsta plastike još uvek figurira u naučnim krugovima i definitivno će biti potrebno vreme da iskorači u komercijalni svet, a sledeći korak je testiranje u praksi. 

Da li je biorazgradivo dovoljno razgradivo?

Zabrana plastičnih kesa jedna je od najistaknutijih inicijativa za smanjenje plastičnog otpada, ali i ovaj pokušaj da se potrošači edukuju i zagađenje ublaži dobro ilustruju konfuziju koja vlada u vezi sa biorazgradivim materijalima. 

Brojne grupe i organizacije za zaštitu životne sredine ističu da iako se određene ambalaže često prodaju kao biorazgradive, njih vrlo često može kompostirati – u procesu reciklaže biološkog otpada – samo industrijski kompostera, te da se čak i tada neće sva pakovanja razgraditi u potpunosti. 

Suštinski, nije nužno da je biorazgradiva plastika ujedno i ekološki prihvatljiva. 

Plastični materijali često su najefikasniji u određenim uslovima; mogu značajno produžiti rok trajanja namirnica čime se, na duže staze, smanjuje bacanje hrane. Jasno je da je inovativnost u proizvodnji ambalaža sada neophodna, ali i da će, uz to, biti potrebno da promenimo način na koji mislimo o bacanju otpada i korišćenju resursa.