Kriza fosfata je novi izazov koji bi mogao da preoblikuje pristup Evropske unije održivosti i upravljanju resursima. Fosfati, ključni sastojci u đubrivima neophodnim za rast useva, suočavaju se sa velikim iscrpljivanjem, najavljujući možda potencijalni preokret u načinu na koji uzgajamo hranu i upravljamo našim industrijama.

Kako svetska populacija nastavlja da raste, potražnja za hranom i poljoprivrednim proizvodima je sve veća, stvarajući neviđeni pritisak na resurse fosfata širom sveta. EU, region koji se istorijski oslanjao na ovaj vitalni mineral, nalazi se na raskrsnici. Većina Unijinih zaliha fosfata je iz uvoza, koji su ranjivi na hirove geopolitičkih odnosa i ograničenosti globalnih rezervi. Ova zavisnost daje zabrinjavajuću sliku: šta se dešava kada ove ključne hranljive materije počnu da presušuju? Odgovor ne leži samo u privrednim granama i njihovom prilagođavanju, već i u politikama i inovacijama koje EU mora hitno da razmotri.

Fosfatna kriza je više od poljoprivredne dileme koja se nazire, već je to poziv na buđenje za promenu paradigme ka održivom korišćenju resursa unutar EU. To podrazumeva savladavanje problema teških geopolitičkih pregovora, najsavremenije poljoprivredne prakse i revolucionarne tehnologije recikliranja koja još nije zaživela do kraja. Kako se ova kriza razvija, ona postavlja osnovno pitanje Evropskoj uniji: kako će se kretati ovim nepoznatim vodama kako bi osigurala budućnost koja je i održiva i prosperitetna? Rešavanje ove krize moglo bi da predstavlja presedan za globalno upravljanje resursima, označavajući ključno poglavlje u ekološkom i ekonomskom narativu EU koji je postavljen od COVID-19 pandemije.

Zbog čega je fosfat ključan?

Fosfat je od najveće važnosti za Evropsku uniju (EU) iz nekoliko razloga, a prvenstveno zbog njegove nezamenjive uloge u poljoprivredi, delovima industrije i sigurnosti hrane. Kao centralni element u proizvodnji đubriva, fosfat je neophodan za obezbeđivanje produktivnosti i održivosti evropske poljoprivrede. Fosfor, jedan od primarnih komponenti fosfata, je važan element koji podržava rast i zdravlje biljaka. On pomaže u razvoju korena, formiranju cvetova i plodova i otpornosti na bolesti. 

S obzirom da je EU jedan od najvećih svetskih poljoprivrednih proizvođača na svetu, dostupnost fosfata direktno utiče na evropsku poljoprivrednu proizvodnju, utičući na sve, od prinosa useva do stabilnosti cena hrane. Zajednička poljoprivredna politika EU, koja ima za cilj da podrži poljoprivrednike i promoviše održivu poljoprivredu, naglašava u kontekstu svojih politika važnost pouzdanih inputa đubriva, uključujući fosfate, za održavanje konkurentnosti i održivosti evropske poljoprivrede.

Međutim, kao što je u uvodu i spomenuto EU se suočava sa značajnim izazovima u obezbeđivanju stabilnog snabdevanja fosfatom. Za razliku od drugih poljoprivrednih inputa, fosfat se ne može sintetički proizvoditi i kopa se iz ograničenih rezervi fosfatnih stena. Ograničeni domaći izvori fosfata u EU čine je u velikoj meri zavisnom od uvoza, sa glavnim dobavljačima koji se nalaze u geopolitički osetljivim regionima kao što su Severna Afrika ili Bliski istok. Ovo oslanjanje na spoljne izvore izlaže EU ranjivosti na globalnom tržištu fosfata, gde geopolitičke tenzije, trgovinski sporovi i kontrola izvoza periodično dovode do poremećaja u snabdevanju ili nestabilnosti cena. 

Štaviše, globalna potražnja za fosfatom raste, posebno iz regiona koji se brzo razvijaju, što pojačava konkurenciju za ovaj resurs. Takva dinamika može imati duboke implikacije na poljoprivredni sektor EU već u srednjem roku, potencijalno utičući na sve, od prihoda individualnih poljoprivrednih gazdinstava do cene i dostupnosti hrane za obične potrošače. Iz tog razloga, kada se radi o inflaciji na teritoriji Evrope, a koja se oslikavala na skok cena hrane i energenata, ona nije bila samo proizvod rata u Ukrajini, već delom i spomenutog problema sa cenama đubriva.

Osim spomenutog pitanja snabdevanja Evrope povoljnom i zdravom hranom, značaj fosfata u EU prevazilazi poljoprivredu i dotiče se ozbiljnih pitanja životne sredine i javnog zdravlja. Prekomerna upotreba fosfata u poljoprivredi dovela je i do novih ekoloških izazova, kao što je eutrofikacija, gde oticanje hranljivih materija izaziva cvetanje algi u vodenim površinama, narušavajući vodene ekosisteme i utičući tako negativno na kvalitet vode. Iz tog razloga, iako je dosta koristan za poljoprivredu, on stvara i neke negativne efekte po okruženje.

Pored svoje ključne uloge u poljoprivredi, fosfat igra značajnu ulogu u različitim industrijskim granama unutar Evropske unije, što dodatno naglašava njegov značaj za ekonomiju ovog bogatog regiona i njegov tehnološki napredak. Industrijski fosfati se koriste u proizvodnji deterdženata, gde služe kao omekšivači vode i pojačivači čišćenja. Međutim, važno je napomenuti da je upotreba fosfata u potrošačkim deterdžentima značajno smanjena u EU, zbog zabrinutosti za životnu sredinu, takođe posebno u vezi sa zagađenjem vode i eutrofikacijom. U ovoj oblasti se industrija nešto više pomerila ka ekološki prihvatljivijim alternativama. Fosfati su takođe sastavni deo metalurške industrije, jer se koriste u procesima obrade dela metala. Oni pomažu u prevenciji korozije i koriste se u procesima površinske obrade metala, igrajući tako ključnu ulogu u proizvodnom i inženjerskom sektoru.

Njegov trenutni manjak u Evropskoj uniji zato predstavlja pretnju po mnoge sektore privrede i poljoprivredu, što osećaju potrošači u višim cenama brojnih proizvoda, što je posledica i viših proizvodnih troškova. Naravno, postavlja se pitanje da li Evropska unija može da uradi nešto po pitanju smanjenja negativnih efekta ovog problema i koji su koraci do ovog trenutka uopšte učinjeni? 

Evropska strategija za fosfat

Da bi ublažila ili rešila rizik od nestašice fosfata, Evropska unija pokušava da usvoji višestruki pristup koji se fokusira na diversifikaciji snabdevanja, održivoj upotrebi i inovacijima u reciklaži i alternativnim izvorima. U svakoj od ovih oblasti je određeni napredak ostvaren u poslednjih nekoliko godina, ali glavni posao tek prestoji, jer se evropsko tržište još nalazi u „crvenoj zoni“ kada se radi o fosfatu i odnosu njegove upotrebe naspram njegove dostupnosti.

Prvo, diversifikacija izvora snabdevanja fosfatom je validno identifikovana od strane EU ​​kako bi smanjila svoju zavisnost od uvoza iz geopolitički osetljivih regiona. Uspostavljanje novih trgovinskih partnerstava i ulaganje u eksploataciju fosfata u zemljama sa neiskorišćenim ili nedovoljno iskorišćenim rezervama moglo bi da obezbedi alternativne izvore. Jedna od takvih država je Norveška, koja je otkrila ogromne rezerve ovog minerala na samom jugu svoje države. Na osnovu sadašnjih tendencija, izvesno je da će se ove rezerve rudariti u svrhu snabdevanja evropskog tržišta.

Strategija diversifikacije takođe planira da uključi ulaganje u domaće resurse, iako ograničene u EU, kako bi se povećala samodovoljnost. Za te potrebe od značajne je pomoći Zakon o kritičnim sirovinama usvojen prošlog marta od strane Evropske komisije, koji će olakšati procedure za odobravanje novih rudarskih poduhvata. Osim toga, EU iskazuje želju da se uključi u diplomatske napore da stabilizuje odnose sa ključnim zemljama izvoznicama fosfata, obezbeđujući tako pouzdanije i doslednije trgovinske uslove. Pored toga, postoje ideje da se uspostave strateške rezerve fosfata, slično rezervama nafte, da bi se evropske industrije zaštitile od kratkoročnih poremećaja u snabdevanju.

Promovisanje održive upotrebe fosfata u EU je ipak od suštinskog značaja. Ovo uključuje podsticanje efikasnijih tehnika primene đubriva u poljoprivredi, kao što je precizna poljoprivreda, koja smanjuje otpad i oticanje. Programi obrazovanja i obuke za poljoprivrednike o održivim praksama takođe mogu igrati značajnu ulogu, a sada su manje prisutni kao tema. EU može da implementira i sprovodi strožije propise o upotrebi fosfata kako bi se smanjio uticaj na životnu sredinu, posebno u vodi. Politike koje podstiču smanjenje upotrebe fosfata ili njihovu supstituciju alternativnim hranljivim materijama u poljoprivredi i industriji takođe su predložene da mogu doprineti održivoj potrošnji.

Ovaj negativan uticaj na životnu sredinu naveo je EU da već primeni propise i podstakne prakse koje promovišu efikasnu i održivu upotrebu fosfata. Paralelno, EU istražuje inovativna rešenja kao što je reciklaža fosfata iz tokova otpada, što je u skladu sa njenom širom posvećenošću principima cirkularne ekonomije i brigom o životnoj sredini. Ovaj održivi pristup upravljanju fosfatima ne samo da se bavi ekološkim problemima, već doprinosi i dugoročnoj strategiji EU za smanjenje zavisnosti od uvoznih fosfata, čime se povećava njena samopouzdanost i otpornost u suočavanju sa globalnim fluktuacijama resursa.

Na papiru, ove mere će učiniti Evropsku uniju nezavisnijim akterom, koji će po pitanju fosfata imati mnogo veći manevarski prostor i mnogo manji rizik da će ključne industrije na kontinentu osetiti probleme u proizvodnom procesu. Naravno, svaka strategija ima i svoje rizike koji se postavljaju kao izazov za donosioce odluka u Briselu da isporuče realne rezultate.

Prepreke za ovu strategiju

Sprovođenje strategije za ublažavanje nestašice fosfata u Evropskoj uniji ima i nekoliko izazova, kako u pogledu praktične primene, tako i šireg geopolitičkog i ekonomskog konteksta koji za to nije povoljan. Jedan od primarnih izazova u diversifikaciji izvora fosfata je geopolitička složenost i ekonomska izvodljivost. Uspostavljanje novih rudarskih operacija ili trgovinskih partnerstava u zemljama sa rezervama fosfata često uključuje navigaciju zamršenim političkim pejzažima i pridržavanje međunarodnih standarda zaštite životne sredine i rada. 

To u regionu Afrike, ili u odnosu na Kinu nije lako, a trenutno ih je teško izbeći u nabavci ovog važnog elementa za evropsku ekonomiju. Angažovanje u trgovinskim i diplomatskim odnosima sa Marokom moglo bi da bude strateški korisno za EU, ali takođe predstavlja geopolitičku peripetiju, posebno u odnosu na političku osetljivost koja okružuje region Zapadne Sahare. Slično tome, zemlje poput Kine i Rusije su glavni igrači na tržištu fosfata, ali oslanjanje na ove zemlje se pokazalo kao nesigurno zbog fluktuacija diplomatskih odnosa i njihovih sopstvenih odluka unutrašnje politike koje utiču na izvozne kvote.

Takođe, domaći rudarski napori unutar EU ograničeni su i ograničenim rezervama, strogim ekološkim propisima i protivljenjem dela javnosti pojedinim rudarskim aktivnostima. Ovi faktori mogu učiniti proces diversifikacije izvora snabdevanja dugotrajnim, vrlo birokratizovanim i skupim. Pored toga, globalna konkurencija za resurse fosfata se intenzivira kako se potražnja povećava, što može dovesti do viših cena i učiniti obezbeđivanje novih izvora izazovnijim nego što je to bilo pre 10 godina. 

Što se tiče održivosti i reciklaže, potrebna su značajna tehnološka i infrastrukturna unapređenja kako bi recikliranje fosfata postalo održivo u velikim razmerama. Proces ekstrakcije fosfata iz otpadnih tokova je složen, a trenutne tehnologije možda neće biti efikasne ili ekonomski izvodljive za široko usvajanje u dogledno vreme. Štaviše, podsticanje poljoprivrednika i industrija da usvoje održive prakse i alternativne materijale zahteva značajnu promenu i ponašanja i infrastrukture. 

Tu je i glavni izazov balansiranja regulatornih mera sa ekonomskim interesima farmera i industrije, pošto bi stroži propisi o upotrebi fosfata mogli da povećaju operativne troškove i da dalje utiču negativno na konkurentnost. Trenutno pobunjeni poljoprivredinici širom Evrope nisu najidealnija publika za dodatne regulacije i ograničenja.

Pored toga, razvoj i komercijalizacija useva ili alternativnih materijala više efikasnih od fosfata uključuje opsežno istraživanje i testiranje, koje može zahtevati velike resurse i dugotrajno ulaganje. Stoga, dok su strategije za ublažavanje nestašice fosfata jasne u teoriji, njihova implementacija je puna praktičnih poteškoća i zahteva koordinisane napore na više nivoa, od lokalnog do međunarodnog, uz značajna ulaganja u istraživanje, razvoj i infrastrukturu. Ovo poslednje deluje da unutar Evropske unije još uvek izostaje.

Realistični scenario oko fosfata

U senci potencijalnog kolapsa stabilne poljoprivrede i usporavanja industrije koji se nazire zbog sve manje zaliha fosfata, EU je ipak krenula u akciju, vođena hitnošću i potrebom da spreči veću krizu. Ipak, to u slučaju Brisela često ide dosta sporo i birokratizovano, ali se neki praktični koraci naziru. 

Prvi korak bi uključivao hrabar i asertivan diplomatski manevar za jačanje saveza sa ključnim zemljama bogatim fosfatima. Pregovori sa Marokom, globalnim gigantom za proizvodnju fosfata, intenzivirani su, a EU bi morala da se zalaže za dugoročne, sigurne ugovore o snabdevanju u kontekstu intenzivne globalne konkurencije i geopolitičkog manevrisanja. Istovremeno, EU bi trebalo da istražuje potencijalna strateška partnerstva sa drugim velikim igračima poput Sjedinjenih Država i Norveške, čija uloga na evropskom tržištu svakako raste i u sferi energetike. Ova međunarodna diplomatija sa visokim ulozima prepuna je napetosti, jer se EU vodi i nizom geopolitičkih interesa, koji nisu samo ekonomske prirode, jer Brisel ne želi da u svakoj situaciji pravi kompromise sa svojim vrednostima. To nije problem sa Norveškom ili SAD-om, ali jeste sa Turskom, Marokom ili Kinom.

Na unutrašnjem planu, EU će verovatno da pokrene ambicioznu kampanju za radikalnu transformaciju svojih poljoprivrednih praksi. Kampanja bi morala da ima za cilj sveobuhvatnu reviziju poljoprivrednih metoda rada širom kontinenta. EU svakako i uvodi stroge propise o upotrebi fosfata, ali bi kroz buduće mere morala da poljoprivrednike pogura da usvoje najsavremenije precizne poljoprivredne tehnologije. Ova promena nailazi na otpor i strepnju poljoprivredne zajednice već danas, što bi istina možda i dovelo do rasprostranjenih protesta i žestokih političkih debata. Paralelno, EU bi morala da nastavi da ulaže milijarde u istraživanja za razvoj useva efikasnih za fosfate i alternativnih đubriva i u trci sa vremenom smanji zavisnost od ovog kritičnog resursa.

Treći deo strategije EU je možda najrizičniji i takvim koracima je Brisel najmanje sklon. Taj korak je ogromno ulaganje u tehnologije reciklaže fosfata, koje nose rizik da ne budu toliko efikasne. Ova inicijativa, ukoliko bi se smatrala uspešnim poduhvatom, bi morala da uključuje revolucionarna istraživanja i pilot projekte u različitim državama članicama. Cilj takvih istraživanje bi bio ekstrahovati fosfate iz nekonvencionalnih izvora kao što su otpadne vode, životinjski otpad ili poljoprivredni otpad, što je proces prepun naučnih i logističkih izazova. 

Posvećenost EU ovom vizionarskom pristupu zaokuplja i danas maštu ekspertske javnosti, povlačeći poređenja sa drugim evropskim diversifikacijama koje su u toku. To je kocka koja nosi rizik od velikih neuspeha, ali obećava revolucionarni pomak ka cirklularnoj ekonomiji, ako bude uspešna. Ovaj intenzivan fokus na inovacije i održivost bi mogla da pozicionira EU kao globalnog lidera u politici zaštite životne sredine i upravljanju resursima, postavljajući novi globalni standard u suočavanju sa krizom resursa. To je sa Evropom često i bio slučaj, te trenutna kriza sa fosfatima možda proizvede nove naučne iskorake u održivoj poljoprivredi, koje druge države možda danas nisu primorane da rade ili nemaju sredstava za to. Evropska unija ispunjava oba ova uslova, te bi najbolji scenario bio i prevazilaženje krize, uz dodatne inovacije korisne za ceo svet.