Do potpisivanja globalnog klimatskog sporazuma, tzv. Pariskog sporazuma doveli su dvonedeljni pregovori u prestonici Francuske, a svetski lideri su se obavezali da će pokušati da spreče globalno povećanje temperature za više od 1.5°C.

Urgentno rešavanje klimatske krize

Sporazum sastavni je deo Odluke Konferencije država članica i usvojilo ga je 195 država članica Okvirne konvencije UN o promeni klime. Od januara 2021. godine, 190 članova UNFCCC su stranke sporazuma. Od sedam država članica UNFCCC koje nikada nisu ratifikovale sporazum, najveći zagađivači su Iran, Turska i Irak.

Srbija je sporazum ratifikovala u maju 2017. godine i time se obavezala da će ubuduće da doprinosi smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte na globalnom nivou.

Sporazum u svojoj preambuli sadrži 16 klauzula, a sastoji se od 29 članova.

Odredbama Sporazuma predviđeno je sledeće:

Ograničenje rasta prosečne globalne temperature značajno ispod 2°C u odnosu na predindustrijski nivo;

Nastavak napora da se ograniči rast temperature do 1,5 °C u odnosu na predindustrijski nivo;

Usklađivanje finansijskih tokova sa potrebama razvoja praćenog niskim emisijama gasova sa efektom staklene bašte i ojačanom otpornosti na klimatske promene;

Obavezuju se sve strane da usvoje “nacionalno određene doprinose” i da odrede domaće mere u cilju postizanja ovog cilja;

Sve zemlje se obavezuju da dostavljaju redovne izveštaje o svojim emisijama i napretku postignutom u implementaciji “nacionalno određenih doprinosa”;

Reafirmišu se obaveze razvijenih država utvrđene Okvirnom konvencijom da podrže napore zemalja u razvoju;

Obavezuju se sve države da podnesu nove “nacionalno određene doprinose” svakih pet godina;

Proširuje se mehanizam za odgovor na gubitke i štete nastale usled klimatskih promena;

Poziva se na ustanovljenje novog mehanizma koji bi omogućio da se smanjenje emisija u jednoj zemlji uračuna u “nacionalno određene doprinose” druge zemlje.

Pojedine odredbe pravno obavezujuće

Sporazum se smatra se ugovorom prema međunarodnom pravu, ali su samo pojedine odredbe pravno obavezujuće.

Nacionalno određeni doprinosi svake države sami po sebi nisu pravno obavezni. Obavezne su procedularne obaveze država da pripreme ove doprinose i odrede domaće mere u cilju njihovog postizanja. Pravno je obavezan i niz odredbi o mitigaciji, adaptaciji i transparentnosti.

Najvećim uspehom Pariskog sporazuma smatra se odredba o ograničenju rasta temperatura na ispod 2°C, što bi prema članu 4 st.1 Sporazuma trebalo da se postigne što bržim smanjenjem emisija u skladu sa najboljim raspoloživim naučnim metodama, kako bi se postigla ravnoteža između antropogenih emisija iz izvora i uklanjanja putem ponora gasova sa efektom staklene bašte u drugoj polovini ovog veka.

Ceo sporazum pročitajte ovde.

Zašto je važno održavati globalno zagrevanje na 1.5°C?

Naučnici kažu da svako povećanje temperature od 0.1°C donosi veće rizike za planetu – duže toplotne talase, intenzivnije oluje i požare.

Cilj od 1.5°C je dogovoren jer postoji vrlo jaka evidencija da bi uticaji postali mnogo ekstremniji kako se svet približava 2°C. Neke promene bi mogle postati neopozive.

Nauka nije potpuno sigurna, ali posledice globalnog zagrevanja od 2°C u poređenju sa 1.5°C mogle bi biti:

• Ekstremno topli dani bili bi u proseku 4°C topliji na srednjim širinama (regioni izvan polova i tropskih područja), u poređenju sa 3°C na 1.5°C
• Porast nivoa mora bio bi za 0.1m viši nego na 1.5°C, izlažući do 10 miliona ljudi češćim poplavama
• Više od 99% koralnih grebena bi bilo izgubljeno, u poređenju sa 70-90% na 1.5°C