Zašto Srbija nije na putu zelene tranzicije, ko koči diverzifikaciju i da li država ima volje i kapaciteta da kontroliše rudarske kompanije u Srbiji razgovarali smo sa bivšom ministarkom rudarstva i energetike prof. dr Zoranom Mihajlović
Pritisci različitih lobija, političke kalkulacije, nezainteresovanost i neznanje stoje na putu energetske diverzifikacije i zelene tranzicije, tvrdi Mihajlović u razgovoru za Ekologiku. Međutim, i pored svega, ona je zadovoljna rezultatima svog dvogodišnjeg mandata.
“Promene u ovom sektoru jesam pokrenula, najpre kroz zakonodavnu legislativu, kroz novi zakon o obnovljivim izvorima – ocenjen kao najbolji u Evropi – energetskoj efikasnosti, izradu strategije razvoja energetike, nacionalni plan za klimu i energetiku, defnisanje novog investicionog plana, započinjanje izgradnje gasovoda Niš – Dimitrovgrad… Predstavila sam jedan drugačiji, otvoren odnos i prema energetskim subjektima, ali i javnosti kako bi svi znali gde smo i šta nam valja činiti u ovom sektoru”, rekla je Mihajlović na samom početku intervjua odgovarajući na pitanje da li je zadovoljna rezultatima koje je postigla.
“Na žalost znanje, obrazovanje, sposobnosti svih nas u tadašnjem ministarstvu, nisu bili dovoljni, jer je sektor već dugi niz godina praktično zarobljen u rukama lobija, odnosno onih koji to dozvoljavaju. Nije to od juče, traje godinama. Samo za razliku i od prethodnika, i ovih koji su došli posle mene, ja nisam pristajala na to da ćutim, jer bi to za mene bilo odustajanje od svog karaktera, znanja i odgovornosti, od borbe za kvalitetniji život građana. Najkraće, ovo je najtragičniji sektor u Srbiji, bez imalo svetla na kraju tunela, jer ne vladaju bolji i obrazovaniji, već jači, bahati i bliski lobijima. Postojeća struktura zakone menja, vraća ih na staro, ograničava sve što je kvalitetno u ovom sektoru. Nova osoba (ministarka Dubravka Đedović, prim. ur.) koja vodi ministarstvo se u posao ne razume, a njeni službenici su ponovo isti oni koji rade za lobije”.
Da li mislite da ste mogli više da uradite? I u kom polju?
Ne verujem da sam mogla više u takvim uslovima, jer sam potrošila mnogo više energije u odnosu na rezultate, imajući u vidu sve udarce ispod pojasa, i katance koje su mi nametani. To je kao kad vozite auto, ali je volan u drugom kabinetu odnosno drugom autu.
Šta vas je kočilo?
Pritisci lobija, lični interesi, izmeštanje donošenja odluka van Ministarstva, ignorisanje svega što dolazi od struke, konstantni medijski napadi u pro vladinim medijima bili su realnost.
Oni koji su tranziciju nazivali zeleni džihad nikad neće moći da budu isti oni koji će se zalagati i davati podršku promenama, i zelenoj agendi. To su isti oni koji se i dalje ponašaju u duhu prve industrijske revolucije – ugalj, mazut i nove termoelektrane.
A jasno je svima koliko je stanje u ovom sektoru teško, kada se u decembru 2021. godine desio kolaps elektroenergetskog sektora, i da nije bilo najbrže moguće reakcije i rada upravo Ministarstva koje sam vodila, Srbija bi bila u potpunom mraku. To je rezultat nagomilanih, neoprostivih grešaka u upravljanju, rukovođenju ovim sistemom u prethodnim godinama. I to niko ne može da ospori. U visokonaponsku mrežu ulagalo se vrlo selektivno, i opravdano mogu da kažem kako je nekom odgovalalo a ne kako je trebalo. O distributivnoj mreži sramota je govoriti, znaju ljudi po Srbiji, pri maloj kiši i vetru dolazi do prekida u napajanju, a kamoli pri snegu.
Naravno uvek postoje objašnjenja, ili je sneg previše vlažan, a kiša je valjda mokra. Pametna brojila su i dalje daleko od mogućeg, jer nikoga ne zanima što se kroz gubitke na mreži godišnje gubi preko 250 miliona evra.
Mreža koja je u katastrofalnom stanju dala je za rezultat probleme i nemogućnost da se upravlja potrošnjom ali i da se priključuju nove elektrane. Zatim proizvodnja električne energije, stanje na kopovima od osnovnih puteva, do nasipa, kvaliteta uglja.
Kopovi Kolubare su prošli jednu katarzu loših, interesno nastrojenih, neukih direktora, neznanja i nemanja nikakve vizije kuda ide sektor. Zaslužili su najmanje ono što je Ministarstvo tada i uradilo – krivičnu prijavu za štete koje su našem sistemu načinjene i novac koji smo kao država dali da bi obezbedili dovoljne količine električne energije, uglja, gasa i mazuta (govorim o milijardama evra troškova koji nisu morali da se dese). Pored toga što je ovo finansijska, energetska, i ekološka šteta – i to ne mala – ovo je nemoralno i sigurno je da svi ti ljudi ne zaslužuju da primaju plate od novca poreskih obveznika Srbije.
Ako ste se sučili sa toliko pritisaka od samog starta zašto ste ostali u vladi?
Sve dok sam mogla da pravim rezultate, a to zaista i jesam radila, ja sam tu bila, sve do Ministarstva rudarstva i energetike. Na kraju moje srednje slovo je borba – bez kajanja, i bez povlačenja, kolko god mogu.
Ali u Ministarstvu rudarstva i enegetike to je bilo apsolutno nemoguće, dala sam sve od sebe, menjali smo zakone, a imali smo štrajkove oko želje tajkuna da grade Te Kolubara B, posle se desio i kolaps. Ali sam ja znala i govorila da u takvom okruženju neću ostati, jer više nista nije moglo da se uradi.
Izjavili ste da ne snoste odgovornost za stanje u Elektroprivredi Srbije. Ko snosi?
U slučaju EPS mogu samo da se osećam kao žrtva neradnika, nezanlica i kriminalaca. Vrlo je jasno ko snosi odgovornost. Da sam se ja pitala i da sam vodila energetiku godinama koliko je Grčić vodio sa svojom klikom, i bivši ministar i oni koji su ih postavljali, onda bih snosila odgovornost. Ovako njih gledam kao jedine odgovorne. Žrtve smo svi mi ostali, od radnika EPS, i građana ove zemlje.
Ovako ja sam krenula da radim, i rešavam, i dovela bih energetiku u red, da im nisam toliko smetala da su mi onemogućili da dišem a kamoli da radim. Prosto sam smetala.
Krivična prijava sve govori ali je odbačena – nikad brže. Srbija je bacila blizu tri milijarde evra na uvoz struje, gasa, mazuta, uglja, nekvalitetne revitalizacije elektrane, a to je novac kojim smo mogli da izgradimo najmanje RHE Đerdap 3 na primer.
Da li mislite da će EPS u narednoj godini proizvoditi dovoljno električne enegije za potrebe srpskog tržišta i da prestane da posluje s gubicima?
Neće proizvoditi dovoljno, jer 40 godina nije izgrađeno ništa u elektroenergetici, jer su otpori promenama ogromni, potpomognuti neradom i neznanjem onih koji njima upravljaju ili ih postavljaju. I još je mnogo razloga. Ne treba Srbiji još jedan konsultant. Sve se lepo zna.
EPS je imao Svetsku banku, i posebno EBRD kao konsultante, i to smo na transparentan način platili. Ovo su institucije koje imaju ogroman kapacitet znanja, struke, preko 25.000 zaposlenih po celom svetu, iskustvo koje imaju je nemerljivo. Ekipe su bile, pregledale i dale su tačno po fazama sta treba uraditi da bi kompanija ozdravila, ali to niko nije hteo da realizuje. Jer bi to značilo određene promene o kojima sam već govorila.
Međutim onda se tajno dogovara sa norveškom kompanijom isto pružanje konsultantskih usluga. I mora da se postavi pitanje: a kako i na koji način se odlučilo da budu baš oni konsulatanti?
Zašto privatna kompanija Rystad Energy, zašto sa porodičnom kompanijom ministar finansija sklapa tajni sporazum o konsultantskim uslugama? Imaju 500 zaposlenih, i oni su ti koji će tajno da nam objasne šta da se radi u EPS, koji je na primer minimum vredan 3,1 milijarde evra jer su u tom iznosu emitovane akcije?
Moje mišljenje je drugačije, zato sam i ponosna što smo – dok sam vodila Ministarstvo – na javnom pozivu izabrali domaću struku Institut Nikola Tesla i Rudarsko Geološki fakultet da pripreme strategiju razvoja energetike do 2030 sa vizijom do 2050.godine.
EPS može biti uspešno preduzeće, ali sa tajnim ugovorima, pogrešnim konsultantima, odbacivanjem domaće struke, znanja, što se predano radi već godinama, samo će se još više urušiti.
Šta je neophodno da se uradi kako bi došao do tog nivoa? Koliko je vremena potrebno?
Potrebno je vreme, od sređivanja stanja u EPS, EDS, EMS, izgradnje novih objekata, okretanja zelenoj agendi, ali ne kroz gradnju TE na ugalj i biomasu, već kroz OIE, i hidro, promene u rukovodećoj strukturi.
Ali to nije pitanje jednog čoveka već čitavog tima, ulaganja u održavanje kopova, dok se još koriste, jasnog plana izlaska iz uglja, da ne govorimo o gasnoj privredi u kojoj takođe mora doći do novih investicija.
Srbija kasni sa zelenom tranzicijom i energetskom diversifikacijom. Da li je, ovim tempom, klimatska neutralnost do 2050. godine ostvariva uz očuvanje enegretske tranzicije?
Srbija gotovo da nije ni počela zelenu tranziciju, a kad smo je i počeli pre dve godine u rudarstvu i energetici (jer treba znati da najveća emisija štetnih gasova dolazi upravo iz sektora energetika, oko 70%), onda su ovu tranziciju političari na najvišim državnim funkcijama nazivali zeleni džihad.
Iako zelena tranzicija znači i nova radna mesta, i privredni rast, i zdravu životnu sredinu, smanjenje štetnih materija u industriji, uvođenje cirkularne kružne privrede , recikliranje koje neće biti tek slučajni uzorak već politika, to nije dovoljno jer niko ne bi ništa da menja, promene su za takve ogroman problem, remete im načine rada, upravljanja, ali i koruptivne kanale koji de facto postoje.
Ovim tempom odnosno otporom, zaustavljanjem i odbijanjem da se shvati koliki je to problem, nema ništa od zelene tranzicije. To dalje znači da će Srbija ponovo biti poslednje slovo na papiru globalnog i razvijenog zelenog modela rasta. A ja mislim da mi zajedno sa jasnim planom možemo doći do klimatski neutralne ekonomije.
Pri tome se zaboravlja da se teritorija naše zemlje zagreva brže od svetskog proseka, što je odavno trebalo da nam bude alarm da krenemo u nove modele rasta koji znače zdravlje životne sredine. U periodu 2016-2035., očekuje se maksimalan rast temperature od 1C, do 2065., od čak 2 C, a do kraja veka preko 4,3 C stepena.
Ko koči tu tranziciju?
Svi koji beže od promena, što ste na višoj poziciji odgovornost je veća. Neki ne razumeju ni pojam a kamoli značaj, a neki su u svojim drugim poslovima.
Neophodno je postepeno izlaženje iz prljavih tehnologija, iz prljavih fosilnih energetskih izvora, a u isto vreme u energetici ubrzano podizanje energetske efikasnosti, upotreba obnovljivih izvora energije a ne njihovo kočenje.
Nova promena zakona o obnovljivim izvorima energije ne znači razvoj, znači donošenje zakona u korist lobija, i nesposobnih direktora u elektroenergetskom sektoru, znači usporavanje kako razvoja OIE kod domaćinstava, tako i u privredi.
Te izmene koje čini sadašnja garnitura su anti zakon o OIE, i za rubriku verovali ili ne, jer kroz izmene zakona o OIE su uveli mogućnost sklapanja strateškiih partnerstava za izgradnju objekata koji koriste konvencionalne izvore znači termoelektrana, elektrana na gas.
Ono za šta sam se zalagala i od čega neću odustati to je uvođenje reda, kapitalnih ulaganja, novih tehnologija i digitalizacija u ovom sektoru, kao i potpuna promena načina funkcionisanja javnih preduzeća.
A kako izgleda vaša vizija energetske tranzicije u Srbiji? Koliki prostor vidite u sledećih 10 godina za povećanje udela energije iz vetro generatora i solara u proizvodnji struje?
Oni koji trenutno donose odluke moraju malo da se informišu, i da shvate da lignit nije i ne može nikada više biti naša opcija razvoja jer su troškovi proizvodnje 1kwh visoki, a uz zelenu tranziciju nepojmljivo visoki. Iako smo mogli da budemo lideri u zelenoj energiji, mi smo opet negde sa strane, jer se ovde i dalje razmišlja svim drugim a ne znanjem, naukom i vizijom o budućnosti.
Ulaganje u energetsku efikasnost, obnovljive izvore, nove proizvodne kapacitete reverzibilnih HE koje će biti hibridne, pa će na primer Đerdap 3 (imati i hidro, ali i solaranu elektranu i vetroelektranu), dalje ulaganje u razvoj i upotrebu vodonika, diversifikacija izvora i snabdevača kad je u pitanju gas, jer će gas sigurno biti još dosta dugo tranziciono gorivo – sve su to načini koje smo pokrenuli dok smo bili u Min. rudarstva i energetike.
Srbija mora da koristi LNG iz Grčke, ali i da se sa Albanijom dogovori o izgradnji LNG terminala u Albaniji. Davno je prošlo, ali mi još ne shvatamo, vreme ruskog gasa. Veliki su problemi pred tom državom i njenim narodom, ali mi moramo da mislimo na svoju zemlju.
Da se htelo, Srbija je mogla da 2040 ima preko 50% energije iz obnovljivih izvora.
Koliko vremena će nam biti potrebno da sprovedemo energetsku diversifikaciju, prvenstveno u sferi nabavke gasa?
Ako Srbija završi svoj gasovod Niš-Dimitrovgrad ove godine, onda već od jeseni. Ja ne znam dokle se stiglo, ali odlično znam da smo imali jasan dinamički plan, kako o završetku gasovoda, tako i o nabavci gasa iz drugih država na primer iz Azerbejdžana, po dugoročnim ugovorima i ne samo za gas, već i struju.
Zatim gas tečni koji bi koristili i iz albanske luke, kao što bi korsitili i iz grčke luke.
Sve se može ako se to hoće, a ako i dalje imamo one koji nam objašnjavaju da samo moramo da koristimo ruski gas onda smo mi kao društvo u problemu.
I da su naši odnosi idealni, i da je sve idealno, najveća je glupost zavisiti od jednog dobavljača, to znamo kad kupujemo povrće na pijaci a ne znamo i pravimo se da ne znamo u ovako važnim temama budućnosti ekonomske i energetske politike.
Šta mislite o modelu Integrisanog energetskog i klimatskog plana Srbije (INEKP) koji predviđa upotrebu nuklearne energije?
Nemam ništa protiv, mislim kao i kod svih drugih važnim projekata, i strategija razvoja energetike i INEKP treba da ponudi nekoliko varijanti energetskog miksa, i šta to dalje znači za proizvodnju, potrošnju i uvoznu zavisnost Srbije, životnu sredinu. Da se javno prezentuje i da se otvori rasprava o tome – to je jedini način.
Nuklearna energija je poznata po svojoj nultoj emisiji štetnih gasova, ali svakako ima radioaktivni otpad, koji se sada novim tehnologijama ponovo jednim delom vraća u proces proizvodnje. Međutim mi i dalje živimo u vremenu 1986 i Černobilja, a mnogo toga se promenilo. Nove su tehnologije, postoje drugačije elekrane. Sve se menja, ali bi oni koji vode da sve ostane po starom.
Kad mislite da bi ovaj plan mogao da bude usvojen? Šta koči njegovo usvajanje?
Ne znam zašto se koči, ali mogu da pretpostavim gledajući nezainteresovanost, i interese u Ministarstvu energetike danas. Nacionalni plan za klimu i energetiku je rađen u širokoj koaliciij da tako kažem, sa preko 50 učesnika, institucija, NVO, Evropske komisije, preduzeća. Bio je i predstavljen, a zatim je došlo do promene sastava Vlade i ovaj proces je zaustavljen kao i mnogo drugih kvalitetnih procesa u ovom ministarstvu.
Ne znam šta se radi u Ministarstvu, jer je ovo ministarstvo ponovo postalo najzatvorenije ministarstvo – delom jer je veoma neefikasno, neradno i nezainteresovano, mnogo sastančenja, malo rezultata, dogovori u četiri oka, idealno za one koji njime upravljaju iz senke.
Rio Tinto i Ziđin na meti su kritika ekoloških aktivista. Sa današnje pozicije, da li mislite da je dobar potez to što su ove dve kompanije došle u Srbiju?
Svaka kompanija koja dođe u Srbiju mora da se ponaša u skladu sa srpskim zakonima, a država ima instrumente kroz inspekcijske i druge organe da to i kontroliše, i izriče mere.
Srbija ima zakone, i novi izmenjeni zakon o rudarstvu usvojen 2021, i njime smo uspeli da uspostavimo ponovo red: ne može se ništa dozvoliti u rudarstvu što nije dobilo zeleno svetlo kada su u pitanju uslovi zaštite životne sredine. Nema projekta bez studije uticaja na životnu sredinu, nema više rasprodaje rudnog blaga ovog naroda. Mi smo izmenama zakona o rudarstvu 2021 stvorili pravni okvir kojim smo uveli šansu za Srbiju da zaštiti svoj interes i umesto eksplotacije i izvoza (što je masovno bio slučaj), stvori lanac vrednosti fabrika u Srbiji koje će imati prioritetno pravo da koriste tu rudu u svojoj proizvodnji.
Za mene jadarit – litijum nikad neće biti samo mineral, već je to i fabrika baterija, fabrika električnih automobila, razvoj ekonomije, za mene Čukaru Peki nije samo eksplotacija zlata već ponovno aktiviranje prerade zlata u Srbiji.
Upravo Ministarstvo koje sam vodila je slalo inspekcije u Ziđin (i ne samo tamo), i mnogo je tu posla bilo, po prvi put takođe. Dakle, ako imate zakon, i ako se taj zakon primenjuje, sve je onda kako treba da bude. Novim zakonom uredili smo i nelegalnu eksploataciju, i e-rudartstvo i sl..
Dakle mislim da rudarstvo ne sme da se posmatra kao bauk, ali mogu da razumem mišljenje jednog dela građana jer je mnogo istorije iza nas i slika rudnika kod nas, ali i pogrešnih iz sveta koje teraju na drugačije stavove, bez da se upitamo šta jeste tačno a šta nije. Retko ko je hteo da sluša, ili da pomisli da na primer rudnik litijuma bi bio potpuno digitalizovan, da mora biti potpuno nova tehnologija koje kao takve nema u svetu.
Mislim da su kritične mineralne sirovine najvažnije sirovine za sadašnjost ali pre svega za budućnost i naše zemlje i sveta. Zemlje koje imaju ovakve kritične sirovine su zemlje koje će imati dominantu ulogu u budućem zelenom razvoju i tranziciji, ali i imati posebnu vrstu političke sigurnosti.
Na osnovu onoga što ste do sada videli, da li Rio Tinto ima mehnizme da zaštiti pre svega izvore pijaće vode, vodotokove, ali i da smanji svoj širi uticaj na životnu sredinu?
Ovo nije pitanje RT niti bilo koje kompanije, ovo je pitanje kontrole i poštovanja zakona. Mnogo puta sam rekla, ne može se ništa raditi a da nema prvo urađenih studija o proceni uticaja na životnu sredinu, a potom javnog uvida, koliko god je to potrebno.
Jadarit koji je pronađen u Srbiji je jedinstven, te tako nema tehnologije u svetu koja je uporediva, a dodatno studije nisu bile gotove kada je ova tema bila aktuelna. Niko nije mogao znati koji je uticaj eksploatacije jadarita na životnu sredinu. Ko god da je davao bilo kakvo mišljenje, pozitivno ili negativno nije imao pojma.
Međutim to je bila i izborna godina, i tu je sve počelo i završilo se jer je tema bila idealna za skupljanje političkih poena. A za mene je ovo ozbiljna tema, ne trpi igrarije i traži analitično, stručno i odgovorno ponašanje.
A ima li Srbija kapacitete da rudarske kompanije drži pod kontrolom i pobrine se da njihov negativan uticaj na životnu sredinu bude u zakonskim okvirima?
Ja mislim da je sve u političkoj odluci šta se hoće. Srbija mora da ima kapacitete da vrši monitoring, kontroliše, savetuje i kažnjava. Sigurna sam da može, ako se to hoće.
Primera radi – i u građevini i saobraćaju i u rudarstvu i energetici, inspekcije su u zavisnosti od resorsa bile uz resor, npr inspekcija vodnog saobraćaja bila je u sklopu sektora vodnog saobraćaja, drumska u sektoru drumskom, rudarska u sektoru rudarstva. Smatrala sam da to nije dobro i da pomoćnik ministra za rudarstvo koji kroji zakone, koji potpisuje dozvole za istraživanje, ili eksplotaciju ne može biti zaduženi pomoćnik za svoju inspekciju, jer kako beše ono “kadija ti…”
Zato sam i kao ministarka saobraćaja i građevinarstva, ali i rudarstva i energetike učinila inspekcije nezavisnim, dakle formirala sam poseban sektor inspekcije odvojen od ostalih sektora, inspektori i inspektorke su službena lica, i dobili su svu slobodu da postupaju. Nikada nisam uticala, nikada nisam urgirala, nikada se nisam mešala. Mogu slobodno da kažem da su više oni mene zaustavljali, jer kad je zdravlje ljudi u pitanju, i životna sredina ja sam beskompromisna.
Zato je rudarski inspektor mogao da ode u Ziđin i da zabrani rad na jednom oknu i da naloži mnogo toga toj kompaniji, što je ona i ispoštovala.
Međutim, koliko čujem, ponovo su u rudarstvu i energetici vraćeni inspektori u sektore za koje su nadležni. Jako pogrešno, kao što je vraćen i pomoćnik za rudarstvo za kojeg, od neznanja do zanimljivih odnosa sa kompanijama, nema drugih karakteristika. Zato ponavljam da je stvar u političkoj odluci, zakonima usklađenim sa svim standardima i pravilima EU, i kontroli. Ako toga nema, onda nema ni kapaciteta.
Da ste bili pozvani da produžite svoj mandat u Ministarstvu, da li biste prihvatili poziv?
Ne. Kada su se završili izbori, 2022, mnogi novinari su u emisijama pitali šta će biti sa vladom i da li sam ja i njoj – ko je slušao mogao je uvek da čuje, uvek sam isto rekla – “ako je to na ovaj način, NE”. Svaka odluka koju sam u svom životu donela, bila je samo moja. Ne, ne bih prihvatila da mi se vezuju ruke i noge, i da budem pijun, niti da budem slika bez tona. Moja je odgovornost kao intelektualke, kao nekog ko je stručan za ovu oblast da kada vidim da stvari nisu dobre o tome govorim i probam da promenim. A što se tiče mog rada, opet bih radila isto, dala sve od sebe, i borila se da sektor i zemlja idu napred, bez obzira na sve.
Da li vidite sebe u sektoru zelene energetike? Koji su vam planovi?
Ja sam diplomirala, magistrirala, doktorirala energetiku, napisala nekoliko knjiga o održivoj energetici i energetskoj bezbednosti, radila u tom sektoru.. ja sam u tome i ostaću ceo život. Predajem na fakultetu i radim na dve knjige jedna je udžbenik o energetskoj bezbednosti i klimatskim promenama sa priručnikom za sve odgovorne vlade, a druga se zove Energetski udar, koja govori o svima koji su godinama udarali na energetiku, svedočenjima onako kako sam ja to videla I doživela.
Preuzimanje delova intervjua je dozvoljeno uz jasnu naznaku da je preuzeto sa sajta Ekologika.rs i link ka intervjuu
Intervju sa prof. dr Zoranom Mihajlović rađen je putem mejla.
Leave a Comment
Your email address will not be published. Required fields are marked with *